Utroje protiv ekstremista i „kolateralne štete”

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 7. maja – Neuobičajenim trojnim samitom, Barak Obama je potvrdio da će glavnina američkih vojnih operacija opet biti koncentrisana – protiv Al Kaide i talibana koji su pojačali akcije u Avganistanu i proširili ih na Pakistan. Prilikom jučerašnjeg susreta s predsednicima te dve zemlje, Hamidom Karzaijem i Asifom Ali Zardarijem, pokušao je da stvori novu vrstu savezničkog terceta čiji bi glavni cilj bio – eliminacija ekstremističkih snaga kao najveće pretnje i ovdašnjoj i tamošnjoj bezbednosti.

Da bi se taj plan obistinio potrebno je da partneri – obnove poverenje, uzdrmano međusobnim optužbama za „nerazumevanje” situacije, što je doprinelo napredovanju njihovih neprijatelja. Gostima je stavljeno na znanje da treba da budu energičniji i usklađeniji u borbi protiv zajedničkog protivnika, dok je od domaćina zatraženo da mu trupe budu opreznije, da ne bude „kolateralne štete” i da se poveća finansijska potpora tamošnjem razvoju ne samo vojnih nego i privrednih i socijalnih pogona, čije sadašnje loše stanje pogoduje ekstremističkoj regrutaciji.

Sve je to obećano, iz čega proizlaze tri strateška noviteta. Prvo, Obama bi da objedini frontove u Avganistanu i Pakistanu, tako da su oni već dobili zajednički nadimak „Avpak” (od početnih slova imena dve zemlje). Drugo, nagoveštavaju se bitke koje bi mogle to poprište da pretvore u najveće bojište današnjice. Treće, Amerika mora da poveća finansijska izdvajanja: ne samo za ispravljanje ovdašnjih ekonomskih zastranjivanja nego i za ispravljanje kursa prethodne administracije Džordža Buša mlađeg, koja je preteranim koncentrisanjem na Irak zanemarila borbu protiv talibana i Al Kaide, iako su joj baš oni bili povod za proglašavanje „globalnog rata protiv terorizma”.

Ambicioznost poduhvata pojedinim analitičarima nagoveštava „novi Vijetnam”. Drugi misle da je reč o usredsređivanju vojnih akcija na američkog „državnog neprijatelja broj jedan”. Trećima se čini da se stvara, pri tome, front nuklearne predostrožnosti koji podrazumeva da se ne dozvoli da pakistanski arsenal dospe u „nepoželjne ruke”, a da se istovremeno napravi obruč oko Irana za koji se odavde sluti da želi da napravi atomske bombe. Četvrti smatraju da je sve to deo još većeg američkog „paketa”, u kome su i „hronični problemi” kao što su izraelsko-palestinski sukob i napetost između Pakistana i Indije (takođe nuklearne sile)…

Kombinacija je, takoreći, bezbroj. Uključuju pozicije – i Evropljana koji kao članovi NATO nisu pokazali volju da pošalju dovoljno vojnika u Avganistan, pa i Rusije i Kine kao „opet rastućih sila”.

Hroničari nalaze povod da podsete kako je svojevremeno Velika depresija otklonjena tek Drugim svetskim ratom, pa da možda i sadašnja najveća moderna ekonomska kriza vodi ka velikim oružanim obračunima. Ali, bude se i nade da su izvučene pouke iz istorije pa da se iz nevolja može izaći bez masovnih ljudskih žrtava, uz povećane diplomatske napore.

Lepo zvuči, ali nije jednostavno. Uoči trojnog samita u Beloj kući stigli su izveštaji Međunarodnog crvenog krsta da su „desetine a možda i više od stotine civila ubijeni” u američkom bombarderskom napadu „na uporišta ekstremista” u Avganistanu. Obama se odmah za takvu nesreću izvinio Karzaiju, a osniva se dvostrana komisija za ispitivanje „slučaja” koji podriva, uz ostalo, poverenje Avganistanaca u američku pomoć.

Nade u pozitivan ishod uvećanih izazova uglavnom se vezuju za Obamina obećanja da Amerika više neće nastupati jednostrano i da će ispoljiti „više sluha” za druge. Ali, stvari su poodmakle do tačke kad je prilično izvesno da brzih rešenja za nagomilane probleme – nema. Pogotovu što se kao zabluda s tragičnim posledicama ispostavila uobrazilja da ih – ima.

M. Pantelić