Ни на небу, ни на земљи

Након шеснаестогодишњег чекања да држава реши проблеме у култури и деветогодишњег писања, Нацрт закона о култури „извађен је из фиоке“ неке канцеларије Министарства за културу и коначно предат јавности на увид.

Овај документ, који управо улазиу скупштинску процедуру, условио је бројне анализе тренутног стања у нашој култури, која је „ни на небу ни на земљи“ – оптерећена самоуправљањем, бирократијом, некомпетентношћу, политизацијом, сиромаштвом, али и конкуренцијом, неминовношћу да институције културе зарађују самостално, како се не би угасиле.

Хаотична ситуација у српској култури, па и позоришту,условљена је дисконтинуитетом развоја у протеклих педесет година. Честе промене политичких партија на власти, неговање гломазних институција са великим бројем запослених (Скоро ниједна европска престоница нема тако луксузно и богато опремљене позоришне зграде и сале, уколико изузмемо поједина национална позоришта), у којима све функционише по принципу: „радио, не радио свира ти радио“, недостатак стратегије и културне политике, довелисудо тога да је наша култура и државна и „приватна“ и „слободна“ и драстично централизована.  

Можда ће нови закон о култури коначно увести тржишни начин функционисања позоришта, галерија, музеја, стављајући под специјалну бригу државе националне куће. Оно што закон предвиђа као значајну новину јесте увођење стратешког планирања културног програма и циљева културне политике, који треба да буду усвојени на период од пет година. На тај начин ће се избећи један од великих проблема наших позоришта – недостатак мисије. У једној сезони она играју и класику, исавремену драму, и авангарду, експериментишу, без прецизне идеје и потребе да се позиционирају пред публиком (скоро сва наша београдска позоришта, ЈДП,БДП и Атеље 212,приказују савремене европске писце, што је наравно добро, али то чине без јасне репертоарске профилисаности).Евалуација програма омогућиће да свака институција заиста процењује своје домете, а не да прави пуки извештај о раду.

Друга новина коју уводи Нацрт законао култури из којег треба да проистекну и други закони (закон о позоришту, закон о кинематографији), јесте увођење рада на пројекту,што ће сада дати и званично шансу слободним уметницима да не живе као социјални случајеви (за једну изложбу град или општина издваја само 50.000 динара). Наравно, то све под условом да комисије (закон предвиђа превише таквих тела) које одлучују о пројектима (прошле године су сви пројекти Удружења ликовних и примењених уметника били одбијени) буду стручне и искључиво професионалне. Уметници ће сада бирати удружења чији чланови желе да буду, док ће само велика, тзв. репрезентативна (два за сваку област стваралаштва),моћи да одлучују о томе ко ће добити статус самосталних уметника.

Сваком ко је активни стваралац у култури,држава, град, општина мораће (до сада су само Београд, Крагујевац, Крушевац и Стара Пазова својим самосталним уметницима уплаћивали социјално и пензионо) да плаћајудоприносе. Добра страна нацрта овог закона јестеименовање чланова Управног одбора и управника путем конкурса, што је био један од предлога Преднацрта закона о позоришту из 2001. године,који је остао „мртво слово на папиру“ у покушају да се омогући формирање самосталних позоришних трупа и уведе децентрализација културе формирањем матичних позоришта, која би била обавезна да путују и приказују представе по Србији.

И нови закон предвиђа учешће градова и општина у финансирању програма позоришта, галерија, али је велико питање како ће то у пракси функционисати. Јер,Србија није регионализована, а општине су исувише сиромашне да би улагале у овакве догађаје. Сетимо се само тешке судбине и прошлогодишњег затварања позоришта „Зоран Радмиловић“ у Зајечару као једине регионалне сцене. Друга спорна тачка закона јестеформирање националног савета за културу од 37 чланова којибира Народна скупштина, док ће у њему „седети“ представници САНУ, Матице српске, Универзитета уметности, уметничких удружења, што је свакако добро, али је питање да ли ће се он бавити само оцењивањем рада институција или ће попут Art Council -а у Великој Британији анализирати савремену продукцију.

Можда,ипак, највећу бригу представља могућност приватизације институција културе, која је могућа законом, али зависи и од других односа у држави (Закона о приватизацији). Ако се приватизује неко позориште, да ли ће оно изгубити своју примарну функцију након пет година, када је власник слободан да га „промовише“ у тржни центар? Да ли ће и позоришта доживети судбину биоскопа (Нови Сад нема ниједан биоскоп), који су претворени у кафее и посластичарнице?

Да ли ће позоришта бити затворена као 1956. године када их је закон приморао да се самостално издржавају?Глумци тога времена су са породицама путовали од града до града, куповали намештај на расклапање како би се лакше преселили и плату зарадили на некој малој сцени у Србији. Развој и одвајање средстава за аматеризам одредбе су засноване на нашој традицији (тако је било и после Другогсветског рата), док ће према иностраним искуствима (закон је прављен према словеначким, хрватским, скандинавским примерима) заинтересовани спонзори бити ослобођени пореза. Да ли ће тако бити, видећемо, узподсећање да је наш најбољи, европски позоришни закон (Гролов закон из 1911) писао о високим, „духовним“ вредностима позоришта.

Неко од експерата требало би да га, макар, прочита.