Кумова слама

„Е, па, куме, честитам!” продра ми се чича Жаре са Петловог брда у уво. Требало је три сата да ми он и стрина Биља из телефонске слушалице објасне да је баш мени по даљем наследном реду припала изузетна част да кумујем малом Милојици из Подбрђа Горњег. Па сат и по чији беше мали Милојица. И још тридесетак минута да ме смире, да не поломим апарат, кад сам сазнао ко је дотични младожења и млада му Јана из Равне Пољане.

Где ли мене нађоше! Жаре их слагао да ми прошлогодишња жетва била богата и да ми златна слама испада из нарамка... „Шта хоћеш! Од свих рођака, ти још једини радиш. Ми остали смо или пензоси, или на принудном, или отпуштени, или просветари”, убеди ме чича с две-три речи. „Слушај, немаш ванредних обавеза. Уобичајено, само прстење. Кумуј деци, не баксузирај! Величај љубав! Старо кумство се не прекида, немој да те стигне каква клетва...”, упозори ме пагански шапат стрина-Биље.

Трипут сам се прекрстио, одагнао зле силе и схватио да то с клетвом код нас није тек онако узгред. Па она је главно средство застрашивања и у парламенту! Камоли неће мене, ситну рибу пљуцкавицу, уплашити. Претрнуо сам од праисконског страха, стресао се, престао да баксузирам и почео да планирам весеље и величам љубав.

Како сам се само обрадовао! Старо кумство, успостављено пре 168 година, коначно је и мене сустигло. Та радосна вест затекла ме на месту трећег резервног синовца. Због давнашњег упокојења прве двојице из „А” поставе, улетео сам ненадано у свадбарски огањ.

Нисам се још прибрао од првог шока, кад уследи и други. Мали Милојица и млада му Јана хоће да се венчају у балону, над облацима метрополе! Ако не у балону, онда бар на параглајдеру, или скачући падобраном из авиона. Ако се у ваздуху не може, онда нек се свечани чин обавезно деси под водом. Не буде ли прилике у Савском језеру, судбоносно „да” пристају да изрекну и висећке: окачиће се ужадима о недовршени Авалски торањ, врх „Београђанке”, или „Газелу”... У сваком случају, венчање мора бити неуобичајено, какво је мало ко досад искусио. Класична церемонија – с уштогљеним матичарем у сивом општинском здању па реприза у цркви – не долази у обзир! Да се не бих шлогирао, бодрим се у себи: „Кумуј деци. Не баксузирај. Величај љубав...”

Кумство је кумство, а нисам ни ја обично дугме! Дохватих телефон. Добро је што га нисам расцопао. Балон, срећом, као могућност одмах отпаде, због појачаног ветра над престоницом. Параглајдеристи одјездили на регионално првенство, Богу хвала. Привредна авијација, као да ми читају мисли, заузета припремама за прскање комараца. Рониоци чисте језеро...

Најзад се окуписмо пред Старим двором. Осим мојих кумића, упарадило се још 199 парова. Четиристо кумова. Хиљаде сватова. Буљуци гостију. Сви величају љубав. Нико не баксузира. Напротив! Лете балони. Траке. Голубови. Бидермајери. Севају блицеви. Шикља шампањац. Фијучу чепови у окупљени народ. Холивуд! Милојица и Јана опијени угођајем. Она, дивна, у бесплатној венчаници – дар модног бутика. Он, висок, леп, бесплатно ошишан – поклон фризерског салона. Ја у мору света, у киши конфета, у новопазарским „левис 501” фармеркама које сам купио за хиљадарку на „бувљаку”, у десетом реду, специјално за ову прилику. Ако задржим радно место, супер, носићу их свакодневно и на послу...

Пре него је пала прва брачна ноћ и младенци се легално препустили преузетим дужностима и обавезама, колективно су за срећу бацили новчиће у фонтану на Тргу Николе Пашића и навијали за наше тенисере на „Србија опену”. Сватови се размилели по кафанама да наставе лудовање, а ја се у повратку кући кроз Ташмајдански парк – иначе то радо чиним – забленуо у Кумову сламу. Високо над градом, прашина од звезда пружила се преко свода. Неком горе стварно била добра жетва. Испало му из нарамка преко целог неба. Каква ли је тек њихова свадба за маштање... Златни траг мами ме да пођем на далек пут. Иако дремљив и уморан од славља, начиних први корак. Први корак увек је најтежи. После ноге као да саме иду.