Узбудљиви преображаји

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, маја – Кони Калп (46), из Охаја, ново је сензационално лице – не само за друге, него и за себе. Јер сада има друго лице, пресађено с преминуле дародавке.

Хируршким захватом, првим те врсте у Америци, пре пет месеци јој је у Клиници Кливленда уклоњена унакаженост коју јој је (пре пет година) ватреним оружјем нанео муж, а пре неки дан је свој преуређени изглед представила јавности. Њеној физиономији, кажу стручњаци, још предстоје дораде, али се она већ осећа много боље с новим лицем – резултатом медицинског инжењеринга којим су надвладане најтеже последице злочина…

Преображај Калпове ободрио је многе овдашње душе да се понадају да могу да преброде текућу кризу које им „унаказује живот”. Кад се лик Кони враћа у нормалу, зашто не би и сваки други, па и национални – резонују.

Компликовано питање

И то је лакше казати, међутим, него речено остварити. Бар у овде сакупљеној збирци таквих случајева који су последњих дана узбудили јавност. Елизабет Едвардс (59), супруга Џона Едвардса (55) који је два пута био претендент за председника Америке, написала је књигу, управо представљену, у којој описује свој доживљај мужевљевог браколомства, почињеног док се она борила с малигним обољењем дојке. Ценила је, каже, што ју је о „авантури” обавестио, испрва га посаветовала да одустане од трке ка Белој кући, али је после „разјашњења” ипак својски подржала кампању, изазвавши ванредна саосећања као супруга коју ни тешка болест не може да спречи да помогне мужу.

У јавности је сада мање разумевања за такав брачно-каријерни аранжман, упркос томе што Елизабет свој спис препоручује као рецепт за превазилажење животних траума. Па и она је, каже један аналитичар, саучествовала у прикривању истине од бирача о – битној чињеници. Као таква овде важи – ванбрачна веза политичара, која је у овом случају, слути се, довела и до ванбрачног порода.

Кад ју је пред телевизијским камерама Опра Винфри упитала да ли, после свега, још воли супруга, Елизабет је одговорила да је то „компликовано питање”. Коментаторка „Њујорк тајмса” се надовезала констатацијом: „Заиста је компликовано питање – шта је хтела (Елизабет) кад је писала ову књигу”? Можда – да опет помогне мужу против кога је покренута истрага која проверава да ли је новцем изборне кампање повремено финансирао и љубавницу...

Између тешке болести, понуда за пресађивање органа и изборних амбиција нашао се, и такав стицај није поднео, градоначелник Џексона, највећег града Мисисипија, Френк Мелтон (60). Умро је само два дана по претрпљеном поразу у надметању за реизбор, унутар огранка Демократске партије.

Разлог за његову смрт је, претпоставља се, ослабљено срце. Одбио је да му пресаде издржљивије, а упустио се у низ подухвата у борби против криминала, у којој је „претеривао” толико да је и сам доспео под истрагу органа реда. Али га је, рекло би се, докусурила околност да је изгубио наклоност бирача.

На „ниже гране” падају и други, али су – прилагодљивији. Фредерик Хендерсон (50) у Џенерал моторсу је већ четврт века, а недавно је постављен на чело тог гиганта аутоиндустрије, пошто се претходно сагласио – да му не припадну дотадашње шефовске привилегије. Ако ни по чему другом, биће упамћен као први тамошњи директор новијег времена који није летео, бар засад, специјалним авионом фирме. Нема се утисак да му та премијерна улога погодује, али…

Штедња и сузе

Криза је принудила и њега и статусне му колеге из многих посрнулих предузећа, да постану – скромнији. Корпорацијске летилице се отписују, њихови ранији корисници се превозе редовним ваздухопловним линијама и то економском класом, до одредишта где изнајмљују знатно јефтиније собе него раније, скупе наруџбине замењују јефтинијим поруџбинама, на пример домаћим пивом уместо француским вином, сведочи такође „Њујорк тајмс”.

Штедња оних који су спали на „државне јасле”, истовремено прави губитке преосталим тржишним играчима. Авиопревозници и хотелијери се, тако, жале да им је приход и за 20 одсто мањи него претходне године.

Прилагођавање „новој реалности” је често изразито потресно. Чак и кад страдају – други.

Шели Полум је међу шефовима компаније, у Висконсину, коју је основала њена породица, али је у кризној ситуацији била принуђена да отпушта – и рођаке и друге с којима је била блиска као да су јој род.

Да би спровела таква решења, морала је да задржи израз лица који не одаје емоције. По извршењу неугодног задатка, усамила би се у канцеларији и дуго плакала, жалећи што јој је сада главни посао – да ближње оставља без посла.

Мрзак јој је овај њен нови радни профил и радо би га заменила за неки љубазнији и спокојнији. Али, таквих пресађивања нема.

Момчило Пантелић