Uzbudljivi preobražaji

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, maja – Koni Kalp (46), iz Ohaja, novo je senzacionalno lice – ne samo za druge, nego i za sebe. Jer sada ima drugo lice, presađeno s preminule darodavke.

Hirurškim zahvatom, prvim te vrste u Americi, pre pet meseci joj je u Klinici Klivlenda uklonjena unakaženost koju joj je (pre pet godina) vatrenim oružjem naneo muž, a pre neki dan je svoj preuređeni izgled predstavila javnosti. Njenoj fizionomiji, kažu stručnjaci, još predstoje dorade, ali se ona već oseća mnogo bolje s novim licem – rezultatom medicinskog inženjeringa kojim su nadvladane najteže posledice zločina…

Preobražaj Kalpove obodrio je mnoge ovdašnje duše da se ponadaju da mogu da prebrode tekuću krizu koje im „unakazuje život”. Kad se lik Koni vraća u normalu, zašto ne bi i svaki drugi, pa i nacionalni – rezonuju.

Komplikovano pitanje

I to je lakše kazati, međutim, nego rečeno ostvariti. Bar u ovde sakupljenoj zbirci takvih slučajeva koji su poslednjih dana uzbudili javnost. Elizabet Edvards (59), supruga Džona Edvardsa (55) koji je dva puta bio pretendent za predsednika Amerike, napisala je knjigu, upravo predstavljenu, u kojoj opisuje svoj doživljaj muževljevog brakolomstva, počinjenog dok se ona borila s malignim oboljenjem dojke. Cenila je, kaže, što ju je o „avanturi” obavestio, isprva ga posavetovala da odustane od trke ka Beloj kući, ali je posle „razjašnjenja” ipak svojski podržala kampanju, izazvavši vanredna saosećanja kao supruga koju ni teška bolest ne može da spreči da pomogne mužu.

U javnosti je sada manje razumevanja za takav bračno-karijerni aranžman, uprkos tome što Elizabet svoj spis preporučuje kao recept za prevazilaženje životnih trauma. Pa i ona je, kaže jedan analitičar, saučestvovala u prikrivanju istine od birača o – bitnoj činjenici. Kao takva ovde važi – vanbračna veza političara, koja je u ovom slučaju, sluti se, dovela i do vanbračnog poroda.

Kad ju je pred televizijskim kamerama Opra Vinfri upitala da li, posle svega, još voli supruga, Elizabet je odgovorila da je to „komplikovano pitanje”. Komentatorka „Njujork tajmsa” se nadovezala konstatacijom: „Zaista je komplikovano pitanje – šta je htela (Elizabet) kad je pisala ovu knjigu”? Možda – da opet pomogne mužu protiv koga je pokrenuta istraga koja proverava da li je novcem izborne kampanje povremeno finansirao i ljubavnicu...

Između teške bolesti, ponuda za presađivanje organa i izbornih ambicija našao se, i takav sticaj nije podneo, gradonačelnik Džeksona, najvećeg grada Misisipija, Frenk Melton (60). Umro je samo dva dana po pretrpljenom porazu u nadmetanju za reizbor, unutar ogranka Demokratske partije.

Razlog za njegovu smrt je, pretpostavlja se, oslabljeno srce. Odbio je da mu presade izdržljivije, a upustio se u niz poduhvata u borbi protiv kriminala, u kojoj je „preterivao” toliko da je i sam dospeo pod istragu organa reda. Ali ga je, reklo bi se, dokusurila okolnost da je izgubio naklonost birača.

Na „niže grane” padaju i drugi, ali su – prilagodljiviji. Frederik Henderson (50) u Dženeral motorsu je već četvrt veka, a nedavno je postavljen na čelo tog giganta autoindustrije, pošto se prethodno saglasio – da mu ne pripadnu dotadašnje šefovske privilegije. Ako ni po čemu drugom, biće upamćen kao prvi tamošnji direktor novijeg vremena koji nije leteo, bar zasad, specijalnim avionom firme. Nema se utisak da mu ta premijerna uloga pogoduje, ali…

Štednja i suze

Kriza je prinudila i njega i statusne mu kolege iz mnogih posrnulih preduzeća, da postanu – skromniji. Korporacijske letilice se otpisuju, njihovi raniji korisnici se prevoze redovnim vazduhoplovnim linijama i to ekonomskom klasom, do odredišta gde iznajmljuju znatno jeftinije sobe nego ranije, skupe narudžbine zamenjuju jeftinijim porudžbinama, na primer domaćim pivom umesto francuskim vinom, svedoči takođe „Njujork tajms”.

Štednja onih koji su spali na „državne jasle”, istovremeno pravi gubitke preostalim tržišnim igračima. Avioprevoznici i hotelijeri se, tako, žale da im je prihod i za 20 odsto manji nego prethodne godine.

Prilagođavanje „novoj realnosti” je često izrazito potresno. Čak i kad stradaju – drugi.

Šeli Polum je među šefovima kompanije, u Viskonsinu, koju je osnovala njena porodica, ali je u kriznoj situaciji bila prinuđena da otpušta – i rođake i druge s kojima je bila bliska kao da su joj rod.

Da bi sprovela takva rešenja, morala je da zadrži izraz lica koji ne odaje emocije. Po izvršenju neugodnog zadatka, usamila bi se u kancelariji i dugo plakala, žaleći što joj je sada glavni posao – da bližnje ostavlja bez posla.

Mrzak joj je ovaj njen novi radni profil i rado bi ga zamenila za neki ljubazniji i spokojniji. Ali, takvih presađivanja nema.

Momčilo Pantelić