Бидермајер од љутих папричица

Колективно венчање у Београду отворило је сезону рецитовања „брачних завета” Душка Радовића, а потврду тезе да је мај емоционални „фаворит” у свадбеном календару Београђана доказује и податак да је у прва три дана маја у општини Стари град склопљено чак 50 бракова. Гордана Зорић, матичарка у општини Стари град, чија канцеларија ових дана врви од заљубљених парова који стрпљиво чекају у реду за заказивање термина венчања, каже да је ушће Саве у Дунав постало хит дестинација за изговарање судбоносног „да”.

„Урбана легенда гласи да се не разводе бракови склопљени на ушћу две реке и у подножју цркве Свете Петке, заштитнице брака и породице, а зелене оазе Београда су све већа инспирација наших суграђана који под крошњама дрвећа Кошутњака, Калемегдана, Ташмајдана и Ботаничке баште желе да размене бурме и прве брачне пољупце. Доказ да су кроз нашу средину почели да дувају неки нови ветрови не налазимо само у чињеници да су бродови и дискотеке преузели „штафету” организације свадби из традиционалних руку власника кафана, ресторана и хотела и да се гибаница, проја, сарма уз „његово величанство прасе” све мање служе на урбаним свадбама. Наши младенци имају све оригиналније жеље и када је у питању место на којој изговарају најважније животно ’да’”, прича званично најпопуларнија београдска матичарка.

Због младенаца који су имали жељу да се венчају „ни на небу, ни на земљи” наша саговорница пет пута летела је балоном изнад престонице, а прошле године обавила је чин венчања на 10.000 метара и то у авиону који је летео на линији Београд–Стокхолм. Од младенаца и путника био је узбуђенији само несуђени кум који је негде у авиону затурио пасош, па је уместо њега кума била стјуардеса Јата. Заљубљени пар ронилаца Гордана Зорић је венчала на београдској Ади Циганлији, брачне завете је рецитовала и испред кавеза са тигровима у Зоолошком врту, а у шали каже да само још није јахала са младенцима. Венчање које је заузело посебно место у њеном календару успомена одиграло се у Плавом возу, а за потребе једне свадбе Гордана је морала да узима часове клизања како би на средини ледене хале „Пионир” могла да склопи брак.

„Сећам се и свог шока када су младенци и сватови, после пољупца, поскидали одећу (испод које су купаћи костими стрпљиво „чекали” својих пет минута) и поскакали у базен, али и оних младенаца којима ни помрачење Сунца није помрачило жељу да 11. август 1999. године црвеним словима упишу у календар својих емотивних успомена. Фасцинираност метеоролошким збивањима мотивисала је још један пар младенаца да звезде позову у ’сватове’ и брак склопе у планетаријуму”, присећа се Гордана Зорић.

Осмехује се док се присећа свадбе на којој је једна београдска девојка у народној ношњи у Конаку кнегиње Љубице рекла судбинско „да” свом америчком партнеру. Ништа мање оригинална била је једна невеста која је своје лесковачко порекло  „објаснила” бидермајером у који су биле уткане стилизоване љуте папричице, а једна од њих се „сместила” и на ревер младожење. Из албума својих успомена наша саговорница извлачи и сцену у којој две прелепе девојке у венчаницама и у пратњи сватова улазе у салу за венчања и одлучно кажу „да”. Иза кулиса овог необичног призора заправо је стајало овлашћење младожење да сестра у његово име склопи брак са изабраницом његовог срца.

Статистика сведочи да се сваке године склопи двадесетак бракова преко „даљинског управљача”, а наша саговорница каже да никако не може да разуме (релативно честу) жељу младожење да његова мама или тата склопе брак у његово име. Да ли из аутентичних или практичних разлога, тек – нису малобројни случајеви да два брата или две сестре истог дана, на истом месту кажу „да” својој изабраници или изабранику.

Да је презиме најлуђи камен спотицања на венчању доказују, истина, не тако чести примери када он преузме њено презиме што увек силно „развесели” његову родбину или када млада инсистира на крилатици „туђе (презиме) нећемо, своје не дамо”. Наравно, има и оних парова који сматрају да је међусобно додавање презимена најлепши знак љубави и поштовања, али и оних који су са два презимена живели у непомућеној срећи и љубави све до краја – меденог месеца. Пошто је повратак у „реалност” обично праћен салвом вицева и коментара на рачун нових података у личној карти, младенци се некако договоре за једно заједничко презиме, а брзински рекорд у промени презимена држи једна млада која је у недељу изјавила да задржава своје, да би у понедељак ујутру дошла по – мужевљево презиме.