Bidermajer od ljutih papričica

Kolektivno venčanje u Beogradu otvorilo je sezonu recitovanja „bračnih zaveta” Duška Radovića, a potvrdu teze da je maj emocionalni „favorit” u svadbenom kalendaru Beograđana dokazuje i podatak da je u prva tri dana maja u opštini Stari grad sklopljeno čak 50 brakova. Gordana Zorić, matičarka u opštini Stari grad, čija kancelarija ovih dana vrvi od zaljubljenih parova koji strpljivo čekaju u redu za zakazivanje termina venčanja, kaže da je ušće Save u Dunav postalo hit destinacija za izgovaranje sudbonosnog „da”.

„Urbana legenda glasi da se ne razvode brakovi sklopljeni na ušću dve reke i u podnožju crkve Svete Petke, zaštitnice braka i porodice, a zelene oaze Beograda su sve veća inspiracija naših sugrađana koji pod krošnjama drveća Košutnjaka, Kalemegdana, Tašmajdana i Botaničke bašte žele da razmene burme i prve bračne poljupce. Dokaz da su kroz našu sredinu počeli da duvaju neki novi vetrovi ne nalazimo samo u činjenici da su brodovi i diskoteke preuzeli „štafetu” organizacije svadbi iz tradicionalnih ruku vlasnika kafana, restorana i hotela i da se gibanica, proja, sarma uz „njegovo veličanstvo prase” sve manje služe na urbanim svadbama. Naši mladenci imaju sve originalnije želje i kada je u pitanju mesto na kojoj izgovaraju najvažnije životno ’da’”, priča zvanično najpopularnija beogradska matičarka.

Zbog mladenaca koji su imali želju da se venčaju „ni na nebu, ni na zemlji” naša sagovornica pet puta letela je balonom iznad prestonice, a prošle godine obavila je čin venčanja na 10.000 metara i to u avionu koji je leteo na liniji Beograd–Stokholm. Od mladenaca i putnika bio je uzbuđeniji samo nesuđeni kum koji je negde u avionu zaturio pasoš, pa je umesto njega kuma bila stjuardesa Jata. Zaljubljeni par ronilaca Gordana Zorić je venčala na beogradskoj Adi Ciganliji, bračne zavete je recitovala i ispred kaveza sa tigrovima u Zoološkom vrtu, a u šali kaže da samo još nije jahala sa mladencima. Venčanje koje je zauzelo posebno mesto u njenom kalendaru uspomena odigralo se u Plavom vozu, a za potrebe jedne svadbe Gordana je morala da uzima časove klizanja kako bi na sredini ledene hale „Pionir” mogla da sklopi brak.

„Sećam se i svog šoka kada su mladenci i svatovi, posle poljupca, poskidali odeću (ispod koje su kupaći kostimi strpljivo „čekali” svojih pet minuta) i poskakali u bazen, ali i onih mladenaca kojima ni pomračenje Sunca nije pomračilo želju da 11. avgust 1999. godine crvenim slovima upišu u kalendar svojih emotivnih uspomena. Fasciniranost meteorološkim zbivanjima motivisala je još jedan par mladenaca da zvezde pozovu u ’svatove’ i brak sklope u planetarijumu”, priseća se Gordana Zorić.

Osmehuje se dok se priseća svadbe na kojoj je jedna beogradska devojka u narodnoj nošnji u Konaku kneginje Ljubice rekla sudbinsko „da” svom američkom partneru. Ništa manje originalna bila je jedna nevesta koja je svoje leskovačko poreklo  „objasnila” bidermajerom u koji su bile utkane stilizovane ljute papričice, a jedna od njih se „smestila” i na rever mladoženje. Iz albuma svojih uspomena naša sagovornica izvlači i scenu u kojoj dve prelepe devojke u venčanicama i u pratnji svatova ulaze u salu za venčanja i odlučno kažu „da”. Iza kulisa ovog neobičnog prizora zapravo je stajalo ovlašćenje mladoženje da sestra u njegovo ime sklopi brak sa izabranicom njegovog srca.

Statistika svedoči da se svake godine sklopi dvadesetak brakova preko „daljinskog upravljača”, a naša sagovornica kaže da nikako ne može da razume (relativno čestu) želju mladoženje da njegova mama ili tata sklope brak u njegovo ime. Da li iz autentičnih ili praktičnih razloga, tek – nisu malobrojni slučajevi da dva brata ili dve sestre istog dana, na istom mestu kažu „da” svojoj izabranici ili izabraniku.

Da je prezime najluđi kamen spoticanja na venčanju dokazuju, istina, ne tako česti primeri kada on preuzme njeno prezime što uvek silno „razveseli” njegovu rodbinu ili kada mlada insistira na krilatici „tuđe (prezime) nećemo, svoje ne damo”. Naravno, ima i onih parova koji smatraju da je međusobno dodavanje prezimena najlepši znak ljubavi i poštovanja, ali i onih koji su sa dva prezimena živeli u nepomućenoj sreći i ljubavi sve do kraja – medenog meseca. Pošto je povratak u „realnost” obično praćen salvom viceva i komentara na račun novih podataka u ličnoj karti, mladenci se nekako dogovore za jedno zajedničko prezime, a brzinski rekord u promeni prezimena drži jedna mlada koja je u nedelju izjavila da zadržava svoje, da bi u ponedeljak ujutru došla po – muževljevo prezime.