Радничка класа иде у рај

Приватизација и продаја фабрика код нас је послужила пре свега као берза за продају некретнина и грађевинског земљишта, а требало је да доведе до реструктурисања привреде, покрене производњу и створи услове за радикалне реформе. Тако је приватизација додатно обесправила и социјално декласирала већ политички и социјално маргинализовану и разорену радничку класу. Зато сада имамо на самом крају процеса приватизације талас очајничких, самоубилачких штрајкова и протеста који у себи носе клицу велике социјалне побуне, али и случајеве самосакаћења и штрајкове глађу. Суочавамо се, такође, с покретом самоорганизовања радника који успевају да артикулишу и рационализују своје захтеве и незадовољство. Све ове појаве показују до које мере је изгубљено поверење у друштвене институције и у могућност да се у оквиру постојећег система решавају нагомилани социјални проблеми.

Одговор власти на појаву оваквих штрајкова и протеста није у сфери ирационалног већ се ради о осионом и аутистичном бирократском реаговању које се своди на лицемерно „објашњење” да државни органи немају право да утичу на одлуке приватног власника који је фирму купио. Не може се правити преседан када је приватни власник у питању, јер би се тиме наводно отворила бреша у систему заштите приватне својине. Али из министарстава не дају одговор на питање ко је одговоран што нису извршене правоснажне пресуде по којима су радници имали право да наплате своје дугове од власника који је фабрику купио. У Србији је раскинута трећина уговора о приватизацији и нико није одговарао зато што се на тај начин привреда додатно урушава и уништава. Представници Агенције за приватизацију остају ван домашаја било какве одговорности – они као да су недодирљиви. Једини који су остали на чистини наше приватизације су презрени и осиромашени радници.

Штрајк глађу у кожари „Партизан” у Крагујевцу, граду који његов градоначелник проглашава за нови инвестициони центар и чији углед нарушавају и скрнаве упорни штрајкачи глађу, само је горки и опомињући симбол садашњег положаја наше радничке класе која је доведена до ивице самоуништења препуштена сама себи и свом спорадичном и политички изолованом самоорганизовању. Интересантно је да управо ово самоорганизовање радника, ма колико било ограничено у свом социјалном и политичком утицају и домету, показује да се отвара простор за артикулацију све већег не само радничког већ и народног незадовољства.

Без обзира на то што се већина наших политичких странака упорно заклиње у принципе социјалне правде и социјално одговорне државе, ни владајуће, а ни опозиционе странке не могу да напусте већ освојени политички терен решавања националног питања и снажније и одлучније се окрену политичкој и социјалној артикулацији и осмишљавању захтева маргинализованог и пауперизованог радништва. Увек приправне да се за свако важно политичко питање оглашавају својим пригодним саопштењима, наше странке су остале готово неме пред радничким протестима и штрајковима глађу. Парадокс је у томе што су оне у тој мери изгубиле поверење и углед да свако њихово појављивање у близини фабричких кругова на крају личи на отужни политички маркетинг и рутинску страначку промоцију. Очигледно је неопходно да се још увек скрајнуто питање положаја радничке класе, узимајући пре свега у обзир тежину економске и социјалне кризе и све веће народно незадовољство, стави у сам центар пажње наше политике без обзира на мере које доноси влада. Зато понављање обрасца у коме се веома тешка социјална и политичка ситуација настоји потемкиновски улепшавати отварањем обилазница и прослава градских и страначких јубилеја и слава неће моћи да прикрије чињеницу да се влада и политичке странке налазе пред све озбиљнијим социјалним и економским изазовима. У нашем постсоцијалистичком друштву у коме се тек одвија дивља првобитна акумулација као предворје уласка у капиталистичко друштво и примењују неолиберални принципи, регулаторна улога државе постаје значајнија и нужнија. Али не као замена за пропалу командну привреду већ као могућност за стварање економског и социјалног окружења и правила игре која ће омогућити и радништву да што безболније прође голготу своје транзиције. Јер оно је до сада прешло тегобни пут од вођиног слања на радне задатке и ратишта до социјалног слоја доведеног до ивице социјалне и људске издржљивости. Велика је непознаница да ли ће и када ће доћи до ревитализације и стабилизације радништва јер је оно након пљачкашке приватизације до те мере социјално деградирано и обесправљено да је од њега остала само сенка некадашње снаге и значаја. Све чешће се поставља дилема да ли уопште имамо радничку класу, на ово питање одговорили су својим очајничким штрајковима радници у Новом Пазару и Крагујевцу. Можда би било боље поставити питање да ли наша радничка класа иде у рај, јер је пакао транзиције већ осетила на својој кожи.

Публициста