Radnička klasa ide u raj

Privatizacija i prodaja fabrika kod nas je poslužila pre svega kao berza za prodaju nekretnina i građevinskog zemljišta, a trebalo je da dovede do restrukturisanja privrede, pokrene proizvodnju i stvori uslove za radikalne reforme. Tako je privatizacija dodatno obespravila i socijalno deklasirala već politički i socijalno marginalizovanu i razorenu radničku klasu. Zato sada imamo na samom kraju procesa privatizacije talas očajničkih, samoubilačkih štrajkova i protesta koji u sebi nose klicu velike socijalne pobune, ali i slučajeve samosakaćenja i štrajkove glađu. Suočavamo se, takođe, s pokretom samoorganizovanja radnika koji uspevaju da artikulišu i racionalizuju svoje zahteve i nezadovoljstvo. Sve ove pojave pokazuju do koje mere je izgubljeno poverenje u društvene institucije i u mogućnost da se u okviru postojećeg sistema rešavaju nagomilani socijalni problemi.

Odgovor vlasti na pojavu ovakvih štrajkova i protesta nije u sferi iracionalnog već se radi o osionom i autističnom birokratskom reagovanju koje se svodi na licemerno „objašnjenje” da državni organi nemaju pravo da utiču na odluke privatnog vlasnika koji je firmu kupio. Ne može se praviti presedan kada je privatni vlasnik u pitanju, jer bi se time navodno otvorila breša u sistemu zaštite privatne svojine. Ali iz ministarstava ne daju odgovor na pitanje ko je odgovoran što nisu izvršene pravosnažne presude po kojima su radnici imali pravo da naplate svoje dugove od vlasnika koji je fabriku kupio. U Srbiji je raskinuta trećina ugovora o privatizaciji i niko nije odgovarao zato što se na taj način privreda dodatno urušava i uništava. Predstavnici Agencije za privatizaciju ostaju van domašaja bilo kakve odgovornosti – oni kao da su nedodirljivi. Jedini koji su ostali na čistini naše privatizacije su prezreni i osiromašeni radnici.

Štrajk glađu u kožari „Partizan” u Kragujevcu, gradu koji njegov gradonačelnik proglašava za novi investicioni centar i čiji ugled narušavaju i skrnave uporni štrajkači glađu, samo je gorki i opominjući simbol sadašnjeg položaja naše radničke klase koja je dovedena do ivice samouništenja prepuštena sama sebi i svom sporadičnom i politički izolovanom samoorganizovanju. Interesantno je da upravo ovo samoorganizovanje radnika, ma koliko bilo ograničeno u svom socijalnom i političkom uticaju i dometu, pokazuje da se otvara prostor za artikulaciju sve većeg ne samo radničkog već i narodnog nezadovoljstva.

Bez obzira na to što se većina naših političkih stranaka uporno zaklinje u principe socijalne pravde i socijalno odgovorne države, ni vladajuće, a ni opozicione stranke ne mogu da napuste već osvojeni politički teren rešavanja nacionalnog pitanja i snažnije i odlučnije se okrenu političkoj i socijalnoj artikulaciji i osmišljavanju zahteva marginalizovanog i pauperizovanog radništva. Uvek pripravne da se za svako važno političko pitanje oglašavaju svojim prigodnim saopštenjima, naše stranke su ostale gotovo neme pred radničkim protestima i štrajkovima glađu. Paradoks je u tome što su one u toj meri izgubile poverenje i ugled da svako njihovo pojavljivanje u blizini fabričkih krugova na kraju liči na otužni politički marketing i rutinsku stranačku promociju. Očigledno je neophodno da se još uvek skrajnuto pitanje položaja radničke klase, uzimajući pre svega u obzir težinu ekonomske i socijalne krize i sve veće narodno nezadovoljstvo, stavi u sam centar pažnje naše politike bez obzira na mere koje donosi vlada. Zato ponavljanje obrasca u kome se veoma teška socijalna i politička situacija nastoji potemkinovski ulepšavati otvaranjem obilaznica i proslava gradskih i stranačkih jubileja i slava neće moći da prikrije činjenicu da se vlada i političke stranke nalaze pred sve ozbiljnijim socijalnim i ekonomskim izazovima. U našem postsocijalističkom društvu u kome se tek odvija divlja prvobitna akumulacija kao predvorje ulaska u kapitalističko društvo i primenjuju neoliberalni principi, regulatorna uloga države postaje značajnija i nužnija. Ali ne kao zamena za propalu komandnu privredu već kao mogućnost za stvaranje ekonomskog i socijalnog okruženja i pravila igre koja će omogućiti i radništvu da što bezbolnije prođe golgotu svoje tranzicije. Jer ono je do sada prešlo tegobni put od vođinog slanja na radne zadatke i ratišta do socijalnog sloja dovedenog do ivice socijalne i ljudske izdržljivosti. Velika je nepoznanica da li će i kada će doći do revitalizacije i stabilizacije radništva jer je ono nakon pljačkaške privatizacije do te mere socijalno degradirano i obespravljeno da je od njega ostala samo senka nekadašnje snage i značaja. Sve češće se postavlja dilema da li uopšte imamo radničku klasu, na ovo pitanje odgovorili su svojim očajničkim štrajkovima radnici u Novom Pazaru i Kragujevcu. Možda bi bilo bolje postaviti pitanje da li naša radnička klasa ide u raj, jer je pakao tranzicije već osetila na svojoj koži.

Publicista