Да ли је ПКБ кујна Београда

Учинићу све да спречим приватизацију ПКБ-а, како би „предузећа која хране Београд постала профитабилна”, најавио је Драган Ђилас, градоначелник Београда.

Осим што ова изјава сугерише да тим „предузећима“ недостаје профит, она је поново актуелизовала идеју о ПКБ-у као престоничкој кухињи. А да би ПКБ то постао, по Ђиласовој замисли, њему би претходно били припојени „комбинати“ као што је „Драган Марковић” или ПИК „Земун” и онда сви заједно подржављени у градском власништву.

Идеја градоначелника је да овом „стратешком трансакцијом“ за сва времена разграничи грађевинско земљиште на коме ће се Београд градити од пољопривредног, са кога ће се Београђани хранити. Јер, „већина оних који би купили земљиште, желели би да га преиначе у грађевинску парцелу”, сматра Ђилас.

Градоначелникову идеју подржао је и ресорни министар Саша Драгин. А током недавног сусрета министра Драгина са новинарима могло се незванично чути да је највећи број парцела које ПКБ обрађује у државном власништву и да овај комбинат бесплатно користи то земљиште и држави не плаћа ни динар ренте.

Да ли је ПКБ стратешки важно предузеће које би, ако остане у јавном власништву, могло да храни цео Београд? Или је то непрофитабилни и гломазни конгломерат који хитно треба приватизовати јер арчи државну земљу не плаћајући њен закуп?

Драго Цвијановић, директор Института за економику пољопривреде, ближи је првом мишљењу. Градоначелникову иницијативу Цвијановић сматра „домаћинском” и истиче да је у досадашњим приватизацијама пољопривредних предузећа највише страдала – пољопривреда. Он сматра да би, осим других комбината, ПКБ у перспективи могао да интегрише и многобројне ситне произвођаче из села у београдском атару, за опште добро.

Миладин Шеварлић, професор на Пољопривредном факултету у Београду и председник Друштва аграрних економиста Србије, такође упозорава да је обрадиво земљиште круцијално и за произвођаче и за потрошаче. Он истиче како бројне капиталистичке земље попут Израела задржавају земљиште у државним рукама. Шеварлић упозорава на то да Србији, због смањења државних давања, прети опасност да постане увозно зависна земља у пољопривреди.

– Стога, ако је сврха преласка ПКБ-а у руке града опстанак једне угледне агрокомпаније која би, између осталог, кроз повезивање са научним институцијама спроводила едукацију, онда је та мера сврсисходна. Али, у том случају, јавне фирме не смеју да буду партијска заморчад, већ је потребно да се кадрови бирају јавним конкурсом – упозорава Шеварлић. Говорећи о досадашњим приватизацијама, он сматра да уговори о куповини свих предузећа која производе природне ресурсе треба да буду доступни јавности.

Подржављењу ПКБ-а категорички се противи Мирослав Прокопијевић из Института за европске студије, сматрајући ту идеју – погрешном.

– Потребно је прво спровести денационализацију земље која је после рата припојена ПКБ-у, а остатак земљишта треба да се приватизује. Овако како сада раде, то је неефикасно. Често идем према Гроцкој и пролазим кроз њихово газдинство које је већ десетак година запуштено – тврди Прокопијевић. Приватизација ПКБ-а досад, по његовом мишљењу, није остварена јер „очито постоје неке интересне групе попут политичара, али и појединих сувишних менаџера који у приватном власништву не би имали посла”.

-----------------------------------------------------------

Вишегодишње уситњавање ПКБ-а

Од скромних почетака у мочвари Панчевачког рита, ПКБ је израстао у највећи систем агробизниса у бившој СФРЈ, пише на сајту те фирме. У златна времена, под капом данашње ПКБ корпорације, пословало је неколико десетина фирми које су покривале цео процес, од њиве до трпезе, укључујући и узгој, трговину, пројектовање и развој, угоститељство...

Временом, део по део овог конгломерата постајао је приватно власништво. Одмаралишта, виле и хотели на црногорском и хрватском приморју, „Пекабета”, „Фриком”, „Имлек”, „Имес”, ПКБ банка, „Агроекономик”, „Агроинжењеринг” данас су приватна предузећа која су некад пословала под шињелом пољопривредног гиганта.