Da li je PKB kujna Beograda

Učiniću sve da sprečim privatizaciju PKB-a, kako bi „preduzeća koja hrane Beograd postala profitabilna”, najavio je Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda.

Osim što ova izjava sugeriše da tim „preduzećima“ nedostaje profit, ona je ponovo aktuelizovala ideju o PKB-u kao prestoničkoj kuhinji. A da bi PKB to postao, po Đilasovoj zamisli, njemu bi prethodno bili pripojeni „kombinati“ kao što je „Dragan Marković” ili PIK „Zemun” i onda svi zajedno podržavljeni u gradskom vlasništvu.

Ideja gradonačelnika je da ovom „strateškom transakcijom“ za sva vremena razgraniči građevinsko zemljište na kome će se Beograd graditi od poljoprivrednog, sa koga će se Beograđani hraniti. Jer, „većina onih koji bi kupili zemljište, želeli bi da ga preinače u građevinsku parcelu”, smatra Đilas.

Gradonačelnikovu ideju podržao je i resorni ministar Saša Dragin. A tokom nedavnog susreta ministra Dragina sa novinarima moglo se nezvanično čuti da je najveći broj parcela koje PKB obrađuje u državnom vlasništvu i da ovaj kombinat besplatno koristi to zemljište i državi ne plaća ni dinar rente.

Da li je PKB strateški važno preduzeće koje bi, ako ostane u javnom vlasništvu, moglo da hrani ceo Beograd? Ili je to neprofitabilni i glomazni konglomerat koji hitno treba privatizovati jer arči državnu zemlju ne plaćajući njen zakup?

Drago Cvijanović, direktor Instituta za ekonomiku poljoprivrede, bliži je prvom mišljenju. Gradonačelnikovu inicijativu Cvijanović smatra „domaćinskom” i ističe da je u dosadašnjim privatizacijama poljoprivrednih preduzeća najviše stradala – poljoprivreda. On smatra da bi, osim drugih kombinata, PKB u perspektivi mogao da integriše i mnogobrojne sitne proizvođače iz sela u beogradskom ataru, za opšte dobro.

Miladin Ševarlić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu i predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije, takođe upozorava da je obradivo zemljište krucijalno i za proizvođače i za potrošače. On ističe kako brojne kapitalističke zemlje poput Izraela zadržavaju zemljište u državnim rukama. Ševarlić upozorava na to da Srbiji, zbog smanjenja državnih davanja, preti opasnost da postane uvozno zavisna zemlja u poljoprivredi.

– Stoga, ako je svrha prelaska PKB-a u ruke grada opstanak jedne ugledne agrokompanije koja bi, između ostalog, kroz povezivanje sa naučnim institucijama sprovodila edukaciju, onda je ta mera svrsishodna. Ali, u tom slučaju, javne firme ne smeju da budu partijska zamorčad, već je potrebno da se kadrovi biraju javnim konkursom – upozorava Ševarlić. Govoreći o dosadašnjim privatizacijama, on smatra da ugovori o kupovini svih preduzeća koja proizvode prirodne resurse treba da budu dostupni javnosti.

Podržavljenju PKB-a kategorički se protivi Miroslav Prokopijević iz Instituta za evropske studije, smatrajući tu ideju – pogrešnom.

– Potrebno je prvo sprovesti denacionalizaciju zemlje koja je posle rata pripojena PKB-u, a ostatak zemljišta treba da se privatizuje. Ovako kako sada rade, to je neefikasno. Često idem prema Grockoj i prolazim kroz njihovo gazdinstvo koje je već desetak godina zapušteno – tvrdi Prokopijević. Privatizacija PKB-a dosad, po njegovom mišljenju, nije ostvarena jer „očito postoje neke interesne grupe poput političara, ali i pojedinih suvišnih menadžera koji u privatnom vlasništvu ne bi imali posla”.

-----------------------------------------------------------

Višegodišnje usitnjavanje PKB-a

Od skromnih početaka u močvari Pančevačkog rita, PKB je izrastao u najveći sistem agrobiznisa u bivšoj SFRJ, piše na sajtu te firme. U zlatna vremena, pod kapom današnje PKB korporacije, poslovalo je nekoliko desetina firmi koje su pokrivale ceo proces, od njive do trpeze, uključujući i uzgoj, trgovinu, projektovanje i razvoj, ugostiteljstvo...

Vremenom, deo po deo ovog konglomerata postajao je privatno vlasništvo. Odmarališta, vile i hoteli na crnogorskom i hrvatskom primorju, „Pekabeta”, „Frikom”, „Imlek”, „Imes”, PKB banka, „Agroekonomik”, „Agroinženjering” danas su privatna preduzeća koja su nekad poslovala pod šinjelom poljoprivrednog giganta.