Блиски исток: чека се деблокада

Од нашег дописника 
Каиро, 11. маја – Оно што се чекало у последњој години – однедавно је реалност. За Блиски исток, потенцијално, врло значајна, јер би могла да буде весник неколико кључних деблокада. Чекало се да са позорнице сиђе стара америчка администрација, и да на сцену ступи нова израелска влада. У том својеврсном вакууму, нико није могао, нити хтео, да повлачи потезе.

Што се очекивања Арапа тиче, резултат новонастале реалности је – нерешен. Позитивно је, како се посматрачи слажу, што се уместо (републиканца) Џорџа Буша млађег у Белу кућу уселио (демократа) Барак Обама. Није најбоље, у чему се такође саглашавају блискоисточни експерти, што је на чело Израела дошла десничарска влада, предвођена партијом Ликуд и, по чувењу непопустљивим, премијером Бенјамином – Бибијем Нетанијахуом. Између, условно речено, тог плуса и минуса, остаје простор који испуњавају – нове непознанице.

Ствари могу да се релативизују. Они што превише очекују од Обаме, могли би сутра да буду разочарани. Напросто зато што није реално замислити да ће сукоб Арапа и Израела, који се развлачи више од шест деценија, моћи да реши један човек у једном председничком мандату. С друге стране, они који уопште не верују у добре намере Нетанијахуа, могли би да буду пријатно изненађени. Уколико се премијер Израела, рецимо, угледа на његовог претходника, такође припадника Ликуда, Аријела Шарона, којег је још више био глас да је нетолерантан. Ипак, када је преломио и одлучио да направи неке озбиљне уступке Палестинцима, показало се да нико у Израелу није ни покушао да се тада Шарону озбиљније супротстави.

Арапи су се активирали. Арапска лига је претпоследњег дана априла одржала ванредну седницу, коју су формално затражили Палестинци. Претходно је шеф Арапске лиге Амр Муса, путујући у више престоница у региону, осигурао да арапски свет, пред Обаму, иде са неколико искристалисаних ставова. На пример, договорено је да ће Арапи бити спремни да пречују неке од изјава које су долазиле од Нетанијахуа и његовог министра спољних послова Авигдора Либермана, у којима је одбачено полазиште да се решење блискоисточног проблема мора остварити кроз постојање две државе (другим речима кроз креирање независне државе Палестине).

 Први гласник Арапа у Вашингтону био је јордански суверен Абдулах. Он је новом председнику САД изложио да ће Арапи посвећено и доследно испунити своје обавезе које произлазе из раније утврђених међународних иницијатива за постизање мира на Блиском истоку. Упрошћено казано, уколико се Израел повуче на границе из 1967.године (чак би ту неке мање корекције биле допуштене), уколико се оформи држава Палестина и уколико Израел претходно обустави илегалну градњу јеврејских насеља, Арапи би признали Израел као државу и били спремни да му гарантују безбедност.

На позив америчког председника, у току маја, пут Беле куће кренуће шеф египатске државе Хосни Мубарак и још неколико арапских лидера. Обами ће бити пренесене добре намере, али и чврст став Арапа да се предстојећи задаци учесника мировног процеса јасно дефинишу и за њихово испуњење утврде прецизни временски распони. Добар је знак да је арапски свет са задовољством прихватио избор председника Обаме да за личног изасланика за Блиски исток постави искусног дипломату Џорџа Мичела. У тој одговорној функцији, Мичел је у међувремену већ био у првој посети региону.

Многи аналитичари у Каиру су, за сада, скептични. Верују да ће Обама покушати највише што може, али истовремено сумњају у то колико ће он бити у стању да суштински учини, с обзиром на снагу и утицај израелског лобија у Вашингтону. Каква-таква нада, ипак, остаје. Нико, па ни Блиски исток, не може вечно тапкати у месту.