Огледало нашег менталитета

Данас је несумњиво више неорганских отпадака и вештачких материјала са дугим временом распада него некада, али ту чињеницу треба сагледати у светлу постојања ефикасних средства њиховог уклањања и рециклирања. Проблем отпада не можемо решавати препуштајући га спонтаном природном разлагању, јер је време на страни његове трајности, а не наше кратковечности. Уколико не желимо да нас прекрију отпадне материје потребно је да се озбиљније посветимо њиховом уклањању и коначно суочимо са згрченим и у гримасу претвореним лицем наше стварности.

Ђубре је транзициони талог који говори о регресивним аспектима нашег спорог и стихијског друштвеног преображаја. Пред нама је задатак да сагледамо и прочитамо узроке појаве ђубришта, дивљих депонија и разбацаних отпадака који, спречавајући наше кретање и упућујући нас ка неком заобилазном путу, симболизују место нашег јавашлука. Уколико садржаји тог негативитета, расути тамо где не би требало да буду, показују слику нашег менталитета, онда се њихови прави узроци налазе у дубљој мотивационој равни.

Актуелна акција чишћења Србије може бити и успешна, али није вероватно да ће се тиме уклонити узрок који је довео до нежељене појаве. Наиме, само знање о томе шта је чисто а шта прљаво, где треба одложити отпатке и избећи загађење, знање које доследно примењујемо у одржавању свог приватног поседа, у својим кућама и двориштима, не утиче битно на наше понашање на јавном простору. Односом према јавном месту игноришемо то знање показујући да се принцип чистоће може релатизовати и заменити самовољном и безобзирном прагматичношћу.

Од потребе за чистоћом јача је тежња да своје отпатке не одлажемо на за то предвиђена места већ их бацамо где стигнемо и где нам је најлакше, дајући тако подршку дивљим сметлиштима која расту пред нашим очима. Сваки поступак који их увећава индивидуалан је, али с обзиром на то да такво понашање карактерише многе од нас, индивидуално-психолошке особине постају препознатљива црта нашег менталитета.

Декларативну потребу за чистоћом поражавају наше навике и немарност које подржава блага казнена политика. Некада је узрок траговима који смрде нечовештвом, како вели песник, био закон топуза, данас је такав базд ђубрета које остављамо за собом последица доследног непримењивања постојећих и одсуства строжих закона. Негативне последице оваквог понашања које се своди на загађење околине пројектују се на другог, који је увек онај изван круга наших непосредних интереса.

Уколико одржавамо сопствену хигијену и чистоћу свог приватног амбијента тако што бацамо смеће, прљамо и загађујемо јавни простор, онда упитност те етичности тражи и прави одговор. Одржавајући своју чистоћу на тај начин показујемо дубљи аспект менталне прљавштине која нам се у нечистој средини показује као огледало наше непризнате немарности и нечисте савести. У том огледалу и егоистичку бригу за сопствену чистоћу кроз безобзирно прљање животног амбијента изван наше приватности можемо препознати као угрожавање сопственог постојања.

Етнолог