Ogledalo našeg mentaliteta

Danas je nesumnjivo više neorganskih otpadaka i veštačkih materijala sa dugim vremenom raspada nego nekada, ali tu činjenicu treba sagledati u svetlu postojanja efikasnih sredstva njihovog uklanjanja i recikliranja. Problem otpada ne možemo rešavati prepuštajući ga spontanom prirodnom razlaganju, jer je vreme na strani njegove trajnosti, a ne naše kratkovečnosti. Ukoliko ne želimo da nas prekriju otpadne materije potrebno je da se ozbiljnije posvetimo njihovom uklanjanju i konačno suočimo sa zgrčenim i u grimasu pretvorenim licem naše stvarnosti.

Đubre je tranzicioni talog koji govori o regresivnim aspektima našeg sporog i stihijskog društvenog preobražaja. Pred nama je zadatak da sagledamo i pročitamo uzroke pojave đubrišta, divljih deponija i razbacanih otpadaka koji, sprečavajući naše kretanje i upućujući nas ka nekom zaobilaznom putu, simbolizuju mesto našeg javašluka. Ukoliko sadržaji tog negativiteta, rasuti tamo gde ne bi trebalo da budu, pokazuju sliku našeg mentaliteta, onda se njihovi pravi uzroci nalaze u dubljoj motivacionoj ravni.

Aktuelna akcija čišćenja Srbije može biti i uspešna, ali nije verovatno da će se time ukloniti uzrok koji je doveo do neželjene pojave. Naime, samo znanje o tome šta je čisto a šta prljavo, gde treba odložiti otpatke i izbeći zagađenje, znanje koje dosledno primenjujemo u održavanju svog privatnog poseda, u svojim kućama i dvorištima, ne utiče bitno na naše ponašanje na javnom prostoru. Odnosom prema javnom mestu ignorišemo to znanje pokazujući da se princip čistoće može relatizovati i zameniti samovoljnom i bezobzirnom pragmatičnošću.

Od potrebe za čistoćom jača je težnja da svoje otpatke ne odlažemo na za to predviđena mesta već ih bacamo gde stignemo i gde nam je najlakše, dajući tako podršku divljim smetlištima koja rastu pred našim očima. Svaki postupak koji ih uvećava individualan je, ali s obzirom na to da takvo ponašanje karakteriše mnoge od nas, individualno-psihološke osobine postaju prepoznatljiva crta našeg mentaliteta.

Deklarativnu potrebu za čistoćom poražavaju naše navike i nemarnost koje podržava blaga kaznena politika. Nekada je uzrok tragovima koji smrde nečoveštvom, kako veli pesnik, bio zakon topuza, danas je takav bazd đubreta koje ostavljamo za sobom posledica doslednog neprimenjivanja postojećih i odsustva strožih zakona. Negativne posledice ovakvog ponašanja koje se svodi na zagađenje okoline projektuju se na drugog, koji je uvek onaj izvan kruga naših neposrednih interesa.

Ukoliko održavamo sopstvenu higijenu i čistoću svog privatnog ambijenta tako što bacamo smeće, prljamo i zagađujemo javni prostor, onda upitnost te etičnosti traži i pravi odgovor. Održavajući svoju čistoću na taj način pokazujemo dublji aspekt mentalne prljavštine koja nam se u nečistoj sredini pokazuje kao ogledalo naše nepriznate nemarnosti i nečiste savesti. U tom ogledalu i egoističku brigu za sopstvenu čistoću kroz bezobzirno prljanje životnog ambijenta izvan naše privatnosti možemo prepoznati kao ugrožavanje sopstvenog postojanja.

Etnolog