Javni govor kletvi

KULTURA I SVAKODNEVICA
Politika, poput drugih aktivnosti, pretpostavlja i odgovarajuća sredstva koja se koriste radi ostvarenja određenog cilja. Nesumnjivo je da su reči najadekvatnije političko sredstvo dokazivanja u osporavanju tuđih i potvrđivanja sopstvenih argumenata. Međutim, uzburkane emocije postajući jače od mogućnosti samokontrole i poštovanja postojećih pravila ophođenja, pokreću u pojedincu talog kolektivnog iskustva, a reči u polemičkom žaru postaju ubojito oružje za obračun sa protivnikom. Politički govor postaje najbliži magijskoj praksi, a skupštinska govornica mesto obnavljanja arhaičnih formula. Tako su se nedavno našim mutnim političkim nebom, u delu koji pripada radikalnoj stranci, prolomile kletve upućene političkim rivalima. Kroz kletve je progovorilo zaboravljeno arhaično iskustvo koje u našoj istoriji i kulturi ima svoju dugu ali već i zaboravljenu tradiciju.

Zasnovana na verovanju da će imati uticaja na prokunjenog, kletva je bila moćno sredstvo zastrašivanja. Iz straha da ne budu ukleti i prokleti, ljudi su se bojali kletvi, pa je ona i korišćena za ostvarenja željenog cilja. Iako je strana hrišćanskoj etici praštanja zla, pripisivana je u narodnom tumačenju i najvećim nacionalnim svecima kako bi se sačuvao njen legitimitet u običajnoj praksi. Sveti Sava je, navodno, prokleo jasiku da večno treperi, a konja da nikad ne bude sit.

Kao pravno sredstvo kletva se pominje i u Dušanovom zakoniku u članu kojim se sankcioniše korupcija prilikom davanja najviših arhijerejskih činova. Međutim, u nemogućnosti da primeni odgovarajuću kaznu za ovakav prekršaj, zakonodavac žigoše prokletstvom kako postavljenog, tako i one koji su ga na ovaj način postavili na nezasluženo mesto u crkvi. Knez Lazar će se, prema narodnoj pesmi, poslužiti kletvom da bi povećao broj saboraca za odsudni boj na Kosovu. Kletve su bile raširene i česte u političkoj praksi srednjeg veka. Francuski kraljevi su svoje proglase ojačavali omiljenim kletvama, po kojima su u narodu i dobijali svoje nadimke. Da proklinjanje može biti uspešno sredstvo za ostvarenje političkih ciljeva govori i podatak da je pretnjom kletve, Petar I Petrović Njegoš uspeo da pomiri krvno zavađena bratstva Brajiće i Njegoše.

Budući da istovetan strah od prokletstva postoji i od kršenja zakletve, nije nimalo slučajno da je 2006. godine nakon pokušaja pojedinih članova Srpske radikalne stranke da napuste stranku, njen tadašnji potpredsednik podelio zakletvu radikalima. Zakletva odanosti stranci se polagala u crkvi, a njen inicijator je opominjao da bi eventualni prekršioci trebalo tada da razmisle o posledicama svog postupka ukoliko im je stalo do budućnosti svoje dece.

Veruje se da reči kletve imaju magijsku snagu tajanstvenog delovanja na lice kome su upućene. Iako imaju moć prvenstveno preventivnog delovanja, izgovorene kletve proističu iz nemoći da se drugačije ostvari željeni uticaj i kazni prekršilac. Budući da kao arhaično sredstvo pravde, predstavlja odgovor na nepravdu i učinjeno zlo, kletva je osvetoljubivo vraćanje zla prekršiocu važećih moralnih načela. Podstaknuta gnevom i osvetničkim strastima, ona je pokazatelj statusa i stanja uvređenog, poniženog i nemoćnog pojedinca koji se njome služi. Iako kletve kao i psovke koriste pripadnici oba pola, u našoj tradiciji kletve su postale žensko, a psovke muško verbalno oružje. Taj ženski izraz nemoći iskazan je i u našoj političkoj praksi u ponašanju članica pomenute stranke.

Neprimereni fizički i verbalni gestovi su izraz zloupotrebe slobode političkog ponašanja i govora. Preciznije rečeno, kletvama se u politici profaniše sveto, koje gubeći nekadašnji obredni karakter postaje puki, neobavezni i komičan ritual. Međutim, korišćenje arhaičnih sredstava ne doprinosi stvaranju ambijenta u kojem bi postala moguća slobodna i vesela igra sa krhotinom prošlosti. Vraćanje kletvi u politički govor ukazuje da njihovo ozbiljno korišćenje nije samo trag prošlih vremena, već i nagoveštaj budućnosti koja može doći. Zato ovo prelazno, odnosno tranziciono vreme i podseća na doba kada su se uspostavljale bitne razlike između arhaičnog i modernog, doba kada bi neko počeo proklinjati iz gneva, drugi bi to činili smeha radi.

Prevladavanjem parodijskog aspekta, kletve su ostale prisutne u javnom životu, ali su definitivno stavljene izvan okvira službenog i političkog govora. Za razliku od razvijenih kultura u kojima je otklon od arhaizma kletvi izražen njihovim parodiranjem, kod nas su one izronile kao ozbiljno sredstvo političkog govora. To možda najbolje i govori koliko treba shvatiti ozbiljno aktere naše političke scene koji se služe kletvama u polemici sa svojim političkim rivalima i neistomišljenicima.