Опозиција без позиције

Пише нам Добрила М. из Београда: "Припадам старијој генерацији када се у школама много више учило о нашем језику, па ми зато смета незнање млађих генерација, нарочито оних које слушамо на телевизији и радију.

Обраћам Вам се с молбом да објасните значење и употребу речи "значи". То је постала поштапалица у говору млађих и старијих људи, а нарочито на телевизији. И водитељке (не могу рећи новинарке), а и неки новинари, као и њихови гости, у току разговора ("прича" како они кажу) често употребљавају реч "значи", и где треба и где му није место.

Можда ће неко и прочитати Ваше објашњење, ако уопште читају тако "неважне" ствари. Ви сте писали о говору водитеља Студија Б, али изгледа да их се то не тиче – каже на крају наша "полуанонимна читатељка" (како се у писму потписала).

Наводимо ово упозорење наше читатељке као пример писама које иначе почесто добијамо. У њему, као уосталом и у другим разговорима о култури језика у нашим медијима, често се говори и пише, али – као што рече наша читатељка – то као да се тих, професионалних говорника, уопште не тиче.

(Не)културом језика неретко се, међутим, одликују не само водитељи и новинари на јавној сцени, особито на телевизији, него и високи интелектуалци који се према језику и језичким правилима, чак и општепознатим, почесто односе немарно и небрижљиво. Није, дакако, реч само о поштапалицама и употреби сувишних, испразних речи (као – "дефинитивно", "генерално", па и "значи" и др. кад им негде није место), већ о исказима који почесто нису у складу не само са основним правилима језика већ ни са логичким смислом исказа.

Тешко је, рецимо, прихватити да неки политичари (па чак и сам председник парламента О. Д.) употребљавају реч "позиција" насупрот речи "опозиција" (уместо "власт", "они који су на власти"). Из сваког иоле информативнијег речника може се сазнати да "позиција" значи – статус  у друштву; став тела; распоред војних снага у борби; положај  играча на терену или шаховских фигура на табли; ставке у буџету и штошта друго, али не и –

Реч је о непознавању (стране) речи, али се могу навести грешке и у употреби наших речи, такве које нарушавају тачност изражавања, а тиме и ваљаност разумевања смисла исказа.

Један читалац, рецимо, упозорава на пример: "Дозвољава се употреба свог  наоружања". Из овога би произлазило да је реч о – "свом, властитом наоружању", а из контекста се закључује да је реч о томе да се дозвољава употреба не свог, већ – свег (наоружања), тј. свег наоружања које стоји на располагању. Очигледно, изостало је осећање да се заменица/придев) сав, сва, све (ген. јд., свега, дат. јд. свему) која значи –  целокупан, читав постојећи  разликује од (заменице) свој, -а , -е (ген. јд. свога, дат. јд. своме) – а која има значење властит, сопствен, лични. Требало је, дакле, у овом случају рећи – Дозвољава се употреба свег (= расположивог), а не свог (= личног) наоружања

Неретко се "увлаче" у наш језик и конструкције страног порекла, особито из енглеског језика. Такве су, рецимо, реченице типа: "Узети учешћа у разговорима", у којој је глагол "узети" семантички потпуно значењски испразан, јер је значење радње уместо глаголом исказано именицом – "учешће". Ваљало би, заправо, рећи: "Наши представници ће учествовати у разговорима", а не "узети учешће" ("учешће" се тешко може "узети", чак и у разговорима).

Конструкције овога типа понекад се формирају као реченице без иједног глагола (предиката), попут: "Присутно је изигравањe воље грађана" (речено у Народној скупштини Републике Србије) уместо "Воља грађана се изиграва", или: "Кључно је доношење мера плана за отклањање последица разарања на Косову" (нигде ниједног глагола) – што тешко може одговарати духу доброг српског језика, јер нити "изигравање" нечега може бити "присутно", нити "доношење мера" може бити ваљано казано без глагола "донети" ("важно је донети мере").