Бестселер естрада

У речнику књижевних термина стоји овако: "Бестселер је књига која одговара захтевима укуса публике која је у датом тренутку популарна код читалачке публике, што, уједно, не мора да значи да има и мању вредност. Термин је настао двадесетих година XX века, а најпознатији бестселери су Библија, Волтеров Кандид, Гетеов Вертер, Бајронов Чајлд Харолд...." Иако није најсрећнија дефиниција, ипак је довољно јасно шта су ти "фамозни" бестселери.

Читаоци, а неретко и посленици у књижевности, често немају увид у то шта је тачно бестселер, тако да на крају испада да је бестселер, у ствари, само синоним за лошу или тривијалну књижевност која је намењена читаоцима "нижег укуса".

Да ли је баш тако?

Наравно да није. Чини се да у целој тој смицалици, која код нас поприма раблеовске размере, највећу улогу имају, нико други, до сами писци, тачније речено списатељи/ке или скрибомани/ке (то је разлика у односу на писце коју често заборављамо!) кич-шунд литературе који својатају категорију бестселера, иако им то, имајући горњу дефиницију на уму, не припада. Е сад ће њихови бројни читаоци рећи: а тиражи, а продаја, а читаоци?! Међутим, упали су у клопку.

Наши бестселерчићи

Наравно, понајмање треба кривити читаоце, јер, на крају, увек је боље читати нешто него не читати уопште, макар то били и Хабјановићи, и Радусиновићи, Ђанићурчићи, и Мојсиловићи и Бјелице (шта ли јој то треба), да не набрајам даље. На крају, читање је и вежба (са надом да ће читаоци једног дана узети неког озбиљнијег), зар не?  

Немам ништа лично против бестселера. Напротив. Велики сам љубитељ овог књижевног феномена капиталистичке провенијенције који – бар у дефиницији – има за циљ да популарише најбоље. А кад је најбоље, зашто не би било и најпродаваније, мислим, једно не искључује друго, или барем не би требало. А ови "наши" бестселерчићи умислили да су они такви, шта ли, па узели да пишу слаткоречиве саге, од Византије, преко Балкана, до Париза, па све назад до Каира.

Да су најпродаванији – јесу, било би неукусно то порицати (Хабјановићева и Мојсиловићева су најпродаванији аутори на Сајму књига – обе по 5.000 примерака), али треба ли те књиге да буду парадигма бестселер романа? Одговор, наравно, знате. Романи Марка Видојковића сигурно нису естрада, али његове изјаве типа а ла Буковски (парафразирам): "писац се дискредитује ако је студирао књижевност", звуче помало малициозно и парадоксално, нарочито ако се зна да сте члан једног уваженог књижевног друштва (СКД) у којем све врви од некадашњих студената књижевности, а уз то су још и велики писци!

Свемогући маркетинг

Идемо даље. маркетинг је свемогућ, и сто пута поновљена лаж на крају ће постати истина. И како, онда, помоћи читаоцу да од жита одвоји кукољ(е). Крајње је време да се и у нашој бестселер шуми направи јасна граница између правог бестселера и бестселерчића денбрауновског типа. Или се, можда, продуценти и издавачи квалитетних бестселера, све рачунајући с тим најнеукијим слојем читалаца, који су и најбројнији, труде да им, управо путем бестселер листа, "потуре" и понешто добро. Нешто што они, да није у друштву споменутих бестселер дива, не би ни погледали. Макар га красиле све Нобелове и остале награде овог света?

А у свету се, ваљда због споменутих смицалица, ове две врсте наслова баш јасно и гласно раздвајају. Постоје одвојене бестселер листе "озбиљних" и "лаких" наслова. На једној страни класа (и класици), на другој, друга, трећа, која год класа. Илити естрада. Тамо се бар зна ко с ким седи у друштву, односно, ко с ким неће. Замислите музичку топ-листу на којој, по тиражу, рангирате успехе Ражнатовићеве и Југовићеве дел Монако?!

Могу ли се, онда, сврставати у исти кош Умберто Еко, Перл Бак, Вирџинија Вулф, Светислав Басара, Драган Великић, Душан Ковачевић, Добрица Ћосић (шта год ко мислио), Никос Темелис (роман "Трагање" доживео 81 издање, на пример!) и горепоменути аутори (наравно, нису сви поменути). Да не говорим што се у јавности ови други представљају као (велики) писци.