Bestseler estrada

U rečniku književnih termina stoji ovako: "Bestseler je knjiga koja odgovara zahtevima ukusa publike koja je u datom trenutku popularna kod čitalačke publike, što, ujedno, ne mora da znači da ima i manju vrednost. Termin je nastao dvadesetih godina XX veka, a najpoznatiji bestseleri su Biblija, Volterov Kandid, Geteov Verter, Bajronov Čajld Harold...." Iako nije najsrećnija definicija, ipak je dovoljno jasno šta su ti "famozni" bestseleri.

Čitaoci, a neretko i poslenici u književnosti, često nemaju uvid u to šta je tačno bestseler, tako da na kraju ispada da je bestseler, u stvari, samo sinonim za lošu ili trivijalnu književnost koja je namenjena čitaocima "nižeg ukusa".

Da li je baš tako?

Naravno da nije. Čini se da u celoj toj smicalici, koja kod nas poprima rableovske razmere, najveću ulogu imaju, niko drugi, do sami pisci, tačnije rečeno spisatelji/ke ili skribomani/ke (to je razlika u odnosu na pisce koju često zaboravljamo!) kič-šund literature koji svojataju kategoriju bestselera, iako im to, imajući gornju definiciju na umu, ne pripada. E sad će njihovi brojni čitaoci reći: a tiraži, a prodaja, a čitaoci?! Međutim, upali su u klopku.

Naši bestselerčići

Naravno, ponajmanje treba kriviti čitaoce, jer, na kraju, uvek je bolje čitati nešto nego ne čitati uopšte, makar to bili i Habjanovići, i Radusinovići, Đanićurčići, i Mojsilovići i Bjelice (šta li joj to treba), da ne nabrajam dalje. Na kraju, čitanje je i vežba (sa nadom da će čitaoci jednog dana uzeti nekog ozbiljnijeg), zar ne?  

Nemam ništa lično protiv bestselera. Naprotiv. Veliki sam ljubitelj ovog književnog fenomena kapitalističke provenijencije koji – bar u definiciji – ima za cilj da populariše najbolje. A kad je najbolje, zašto ne bi bilo i najprodavanije, mislim, jedno ne isključuje drugo, ili barem ne bi trebalo. A ovi "naši" bestselerčići umislili da su oni takvi, šta li, pa uzeli da pišu slatkorečive sage, od Vizantije, preko Balkana, do Pariza, pa sve nazad do Kaira.

Da su najprodavaniji – jesu, bilo bi neukusno to poricati (Habjanovićeva i Mojsilovićeva su najprodavaniji autori na Sajmu knjiga – obe po 5.000 primeraka), ali treba li te knjige da budu paradigma bestseler romana? Odgovor, naravno, znate. Romani Marka Vidojkovića sigurno nisu estrada, ali njegove izjave tipa a la Bukovski (parafraziram): "pisac se diskredituje ako je studirao književnost", zvuče pomalo maliciozno i paradoksalno, naročito ako se zna da ste član jednog uvaženog književnog društva (SKD) u kojem sve vrvi od nekadašnjih studenata književnosti, a uz to su još i veliki pisci!

Svemogući marketing

Idemo dalje. marketing je svemoguć, i sto puta ponovljena laž na kraju će postati istina. I kako, onda, pomoći čitaocu da od žita odvoji kukolj(e). Krajnje je vreme da se i u našoj bestseler šumi napravi jasna granica između pravog bestselera i bestselerčića denbraunovskog tipa. Ili se, možda, producenti i izdavači kvalitetnih bestselera, sve računajući s tim najneukijim slojem čitalaca, koji su i najbrojniji, trude da im, upravo putem bestseler lista, "poture" i ponešto dobro. Nešto što oni, da nije u društvu spomenutih bestseler diva, ne bi ni pogledali. Makar ga krasile sve Nobelove i ostale nagrade ovog sveta?

A u svetu se, valjda zbog spomenutih smicalica, ove dve vrste naslova baš jasno i glasno razdvajaju. Postoje odvojene bestseler liste "ozbiljnih" i "lakih" naslova. Na jednoj strani klasa (i klasici), na drugoj, druga, treća, koja god klasa. Iliti estrada. Tamo se bar zna ko s kim sedi u društvu, odnosno, ko s kim neće. Zamislite muzičku top-listu na kojoj, po tiražu, rangirate uspehe Ražnatovićeve i Jugovićeve del Monako?!

Mogu li se, onda, svrstavati u isti koš Umberto Eko, Perl Bak, Virdžinija Vulf, Svetislav Basara, Dragan Velikić, Dušan Kovačević, Dobrica Ćosić (šta god ko mislio), Nikos Temelis (roman "Traganje" doživeo 81 izdanje, na primer!) i gorepomenuti autori (naravno, nisu svi pomenuti). Da ne govorim što se u javnosti ovi drugi predstavljaju kao (veliki) pisci.