Добри човек из Фоче

Најпре се на екрану појави једна фотографија, на њој је портрет нама познатог човека. Глас нам каже: „Ово је један зао човјек“, а преко фотографије се појави реч упозорења: „Заборави!“ Затим се, „на рез“, појави нови кадар са другом фотографијом, на њој је портрет нама непознатог човека. Глас, опет „из off-a“, каже нам: „Ово је један добар човјек“, а преко фотографије искрсну слова речи: „Запамти!“

То се збива негде при почетку документарног филма Џемала Соколовића „И би свјетлост“, приказаног ове недеље у „Павиљону Вељковић“ Центра за културну деконтаминацију. Прва фотографија портрет је Слободана Милошевића, а друга човека чије име не знам, али ћу док ме сећање служи памтити оно што је он учинио, а о чему сам сазнао мимо филма, јер иако је ово филм о делима попут његовог и о људима попут њега, он се помиње само на почетку, као лик назван добрим, као некакво навештање онима који за њим долазе. Овај човек са фотографије који се на њој смеје широким осмехом, а изнад њега се види на зиду, такође његова, фотографија из млађих дана, фочански је Србин који је почетком прошле деценије, кад су, запаљене од стране српских ратника, гореле куће његових комшија муслиманске вере, од срама и очаја, сам запалио своју кућу да и она заједно са осталима изгори до темеља.

„Зашто тако мало знамо о добрим људима и њиховим дјелима, а тако много о злочинцима и злу“, питање је које изговара аутор филма. Било је, наиме, на свим зараћеним странама добрих дела и добрих људи који су жртвујући се притицали у помоћ паћеницима друге вере и друге нације. О тим делима мало се зна и још мање говори, а од животне је важности да се управо о њима што више говори. Једино се на таквим, добрим, праведним и храбрим делима учињеним у злим временима гради од прошлости паметнија будућност међу народима и државама које су ратовале. Та часна дела – у којима се препознају људи, а не национални атрибути, као што се у патњи и радости исказује увек иста људска суштина, без обзира на националне атрибуте – једина су светлост што може осветлити таму злочина.

При почетку „Старог завета”, у Књизи постања пише: „И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. И видје Бог свјетлост да је добра; и растави Бог свјетлост од таме.“ Аутор је филму о људима који су се жртвовали да би помогли другоме у невољи дао старозаветни наслов као метафору, желећи да нам сугерише како морамо да раздвајамо светлост од таме, добро од зла, и како треба да увидимо да је светлост добра увек и само ако знам да је и другоме добра. Ако говорим о доброти, на известан начин, већ чиним добро дело и, како би се рекло језиком религиозног ритуала, причешћујем се у добру.

Педијатар др. Секул Станић (1944–1992), управник болнице у Фочи, Србин је који је спасао неколико својих колега Бошњака од сигурне смрти; они у филму о томе сведоче. При повлачењу из Фоче, српски ратници су убили свог сународника.

Ката Блажевић (1939–1993) је у Бутуровић пољу, док је место било окупирано од стране ХВО, помагала ухапшеним муслиманима и муслиманкама. При повлачењу, хрватски ратници убили су своју сународницу.

Сведочећи о хуманим делима Кате Блажевић, једна од старијих Бошњакиња која је била ухапшена, у једном тренутку, говорећи о разлогу њеног убиства, каже: „Кад је радила истину, она ће и причати истину.“ Та мисао једне нешколоване сељанке, изражена у стилу наше заједничке епике, а по снази увида равна сентенци неког старогрчког трагичара, овде се такође креће у метафори светлости. Мрачна времена може расветлити једино истина о добрим делима.

Напослетку, филм нам представља причу о Бошњацима који су у свом селу водили битку с придошлим ратницима Бошњацима, како би спасли своје комшије, Хрвате или Србе, свеједно – у чему су и успели. Они нису хтели да говоре пред камерама, да не би открили идентитет својих комшија. У филму се чак не помиње ни име места у којем се све то догодило.

Филм о јунацима нашег доба и нашег поднебља „И би свјетлост“ само је један документ, запис на филмској траци како би се забележила прича часних сведока. Он је у најбољем смислу речи аматерски и поседује наивност и чедност, без којих се о добрим делима ништа не би могло рећи.