Dobri čovek iz Foče

Najpre se na ekranu pojavi jedna fotografija, na njoj je portret nama poznatog čoveka. Glas nam kaže: „Ovo je jedan zao čovjek“, a preko fotografije se pojavi reč upozorenja: „Zaboravi!“ Zatim se, „na rez“, pojavi novi kadar sa drugom fotografijom, na njoj je portret nama nepoznatog čoveka. Glas, opet „iz off-a“, kaže nam: „Ovo je jedan dobar čovjek“, a preko fotografije iskrsnu slova reči: „Zapamti!“

To se zbiva negde pri početku dokumentarnog filma Džemala Sokolovića „I bi svjetlost“, prikazanog ove nedelje u „Paviljonu Veljković“ Centra za kulturnu dekontaminaciju. Prva fotografija portret je Slobodana Miloševića, a druga čoveka čije ime ne znam, ali ću dok me sećanje služi pamtiti ono što je on učinio, a o čemu sam saznao mimo filma, jer iako je ovo film o delima poput njegovog i o ljudima poput njega, on se pominje samo na početku, kao lik nazvan dobrim, kao nekakvo naveštanje onima koji za njim dolaze. Ovaj čovek sa fotografije koji se na njoj smeje širokim osmehom, a iznad njega se vidi na zidu, takođe njegova, fotografija iz mlađih dana, fočanski je Srbin koji je početkom prošle decenije, kad su, zapaljene od strane srpskih ratnika, gorele kuće njegovih komšija muslimanske vere, od srama i očaja, sam zapalio svoju kuću da i ona zajedno sa ostalima izgori do temelja.

„Zašto tako malo znamo o dobrim ljudima i njihovim djelima, a tako mnogo o zločincima i zlu“, pitanje je koje izgovara autor filma. Bilo je, naime, na svim zaraćenim stranama dobrih dela i dobrih ljudi koji su žrtvujući se priticali u pomoć paćenicima druge vere i druge nacije. O tim delima malo se zna i još manje govori, a od životne je važnosti da se upravo o njima što više govori. Jedino se na takvim, dobrim, pravednim i hrabrim delima učinjenim u zlim vremenima gradi od prošlosti pametnija budućnost među narodima i državama koje su ratovale. Ta časna dela – u kojima se prepoznaju ljudi, a ne nacionalni atributi, kao što se u patnji i radosti iskazuje uvek ista ljudska suština, bez obzira na nacionalne atribute – jedina su svetlost što može osvetliti tamu zločina.

Pri početku „Starog zaveta”, u Knjizi postanja piše: „I reče Bog: neka bude svjetlost. I bi svjetlost. I vidje Bog svjetlost da je dobra; i rastavi Bog svjetlost od tame.“ Autor je filmu o ljudima koji su se žrtvovali da bi pomogli drugome u nevolji dao starozavetni naslov kao metaforu, želeći da nam sugeriše kako moramo da razdvajamo svetlost od tame, dobro od zla, i kako treba da uvidimo da je svetlost dobra uvek i samo ako znam da je i drugome dobra. Ako govorim o dobroti, na izvestan način, već činim dobro delo i, kako bi se reklo jezikom religioznog rituala, pričešćujem se u dobru.

Pedijatar dr. Sekul Stanić (1944–1992), upravnik bolnice u Foči, Srbin je koji je spasao nekoliko svojih kolega Bošnjaka od sigurne smrti; oni u filmu o tome svedoče. Pri povlačenju iz Foče, srpski ratnici su ubili svog sunarodnika.

Kata Blažević (1939–1993) je u Buturović polju, dok je mesto bilo okupirano od strane HVO, pomagala uhapšenim muslimanima i muslimankama. Pri povlačenju, hrvatski ratnici ubili su svoju sunarodnicu.

Svedočeći o humanim delima Kate Blažević, jedna od starijih Bošnjakinja koja je bila uhapšena, u jednom trenutku, govoreći o razlogu njenog ubistva, kaže: „Kad je radila istinu, ona će i pričati istinu.“ Ta misao jedne neškolovane seljanke, izražena u stilu naše zajedničke epike, a po snazi uvida ravna sentenci nekog starogrčkog tragičara, ovde se takođe kreće u metafori svetlosti. Mračna vremena može rasvetliti jedino istina o dobrim delima.

Naposletku, film nam predstavlja priču o Bošnjacima koji su u svom selu vodili bitku s pridošlim ratnicima Bošnjacima, kako bi spasli svoje komšije, Hrvate ili Srbe, svejedno – u čemu su i uspeli. Oni nisu hteli da govore pred kamerama, da ne bi otkrili identitet svojih komšija. U filmu se čak ne pominje ni ime mesta u kojem se sve to dogodilo.

Film o junacima našeg doba i našeg podneblja „I bi svjetlost“ samo je jedan dokument, zapis na filmskoj traci kako bi se zabeležila priča časnih svedoka. On je u najboljem smislu reči amaterski i poseduje naivnost i čednost, bez kojih se o dobrim delima ništa ne bi moglo reći.