Историја религијске нетрпељивости

Историја нетрпељивости почива на вековном католичком учењу о колективној одговорности Јевреја за Христову смрт.

Христове речи против фарисеја мењале су значење. Падало је у заборав да су представљале део интерне дебате јудаизма. Памтиле су се осуде противника. Оног тренутка када су постале теолошке, биле су осуђене да трају.

Стари завет исписан је хебрејским. Језик Христовог времена био је арамејски. Јеванђеља и апостолска писма написана су на грчком. У 4. веку Римска црква прелази на латински, па теолози и данас покушавају да проникну у антички смисао хебрејских списа, у културу која је постајала све удаљенија.

Вековима траје дебата шта радити са књигама које данас познајемо као Стари завет. Они који у Христовом оцу нису признавали Јехову, били су за то да се књиге одбаце. Други су желели да их задрже читајући их као једноставну антиципацију онога што ће доћи. Трећи су истицали историјску вредност Божје речи коју свака генерација треба да актуелизије и интерпретира на свој начин.

Хришћанска црква је давала нова тумачења, због чега рабини оцењују да је Нови завет проткан антисемитизмом и мржњом према Јеврејима.

После рушења јерусалимског храма 70. године, хришћанство се удаљавало од јудаизма хватајући корене и освајајући Европу. Рим се проглашава „новим Израиљом”, а јудаизам се дефинише готово карикатурално, као консеквенца „грешке” учињене према Христу.

Крсташке војске су на путевима ка Светој земљи убијале и пљачкале Јевреје. Омрази је посебно допринела инквизиција и учење о „чистоти крви” које је довело до великог покрштавања или протеривања сефардске заједнице Јевреја из Шпаније 1492.

Предрасуде о јеврејској кривици, псеудобиологија, веровање у „душу народа”, псеудотеолошка или политичка уверења помагали су касније таласима антисемитизма и погромима Јевреја по Европи. Аријевска или словенска природа супротстављале су се семитској, јеврејској.

Покољи 1648–1649. били су тежак ударац Јерејима у Украјини и Пољској. У Италији су Јевреји први пут сатерани у гето – венецијанска реч која је означавала ливницу. Текстови попут памфлетског „Протокола сионских мудраца” доприносили су погромима по Русији, Француској и Немачкој у 19. веку.

Онда је дошао холокауст. Током година Шоа страдала је трећина свих Јевреја на свету. Холокауст и суморна улога неких хришћанских вођа постали су од тада средиште односа Јевреја и других народа.

Папа Јован XXIII, чији је понтификат трајао 1958–1963, први је почео да поправља односе пошто се уверио да је холокауст могао да нађе основе у антисемитском учењу Римокатоличке цркве.

Био је први папа који је из молитви за Велики петак избацио реч „перфидни”, која се односила на Јевреје. Други ватикански концил 1965. издао је документ под именом „Nostra Aetate” (Наша времена) у коме је коначно одбачено учење о колективној кривици Јевреја за Христову смрт.

То је омогућило да први папа, Павле Шести, јануара 1964. посети Свету земљу – у време када Ватикан није признавао Израел.

Предводећи католике кроз екуменско чистилиште, папа Јован Павле Други држао се деликатне теолошке и историјско-политичке мисије приближавања две конфесије које Христово учење спаја али их веровање у Христа раздваја. „Никад више антисемитизма”, говорио је папа Војтила поводом 50-годишњице ослобађања Аушвица, логора који је назвао „тријумфом зла”. Потом се у Риму молио у синагоги, као први папа који је то учинио.

Позивајући се на Алаках, рабинску вербалну традицију, Јевреји истичу да није лако дати опроштај у име мртвих и насилно покрштених. Како потврђује посета папе Бенедикта Шеснаестог Светој земљи, ни Ватикану није лако да се, без обзира на Mea culpa, удаљи од оних који су се огрешили о Јевреје и многе друге. Зато папе и данас ћуте о ћутању Пија Дванаестог.