КО НАПАДА ДЕЈТОН

Амерички конгрес доноси резолуције о многим стварима: од проблема белих медведа на Аљасци и њихове заштите до питања отопљавања ледених санти на Антарктику. Сада су се уважени конгресмени на Капитол хилу, вероватно у недостатку других тема, позабавили Босном и једногласно донели резолуцију о потреби уставних реформи у БиХ. У неким другим временима то би се звало мешање у унутрашње ствари суверене државе БиХ, али сада је то уставно мешање топло поздрављено у Сарајеву. Јер, каква држава, такво и мешање.

Но, господин Харис Силајџић из Сарајева одмах је изјавио „да се конгресном резолуцијом прецизира да је Дејтонски споразум укључивао многе компромисе који су били наметнути потребом да се сачувају људски животи, али који су отежали напоре да се развију ефикасне и ефективне политичке институције”. Господин Силајџић и конгресмени, дакле, сматрају „да тренутно уставно уређење БиХ није ни ефикасно ни рационално и да државне институције треба да појачају ефективност и демократичност како би земља могла кренути ка чланству у ЕУ”. Што значи да се Конгрес и Стејт департмент очито нису уморили од силног бављења Босном или једноставно не могу да схвате да не могу да добију увек све што и зажеле, ма какви се напори чинили и колико долара се уложило. Јер ово је ипак 2009. година, а не 1995. или 1999. и САД не могу да нaмећу трајна решења ако један народ у БиХ не подржава таква решења.

Може ли онда Америка наредити Републици Српској да се потпуно „утопи” у БиХ? Може ли се Босна направити искључиво по мери и рецепту САД, па шта кошта да кошта? Откуда сад опет те игре око уставних реформи и „незавршеног посла у БиХ”, то саопштење америчког Конгреса?

Република Српска, сада је то потпуно јасно, опет је изложена великом притиску Вашингтона. Истина, у Вашингтону сада нема неког сексуалног скандала који би Босну избацио у први план као у време Клинтонове администрације, али наследници те политике опет су на сцени у Стејт департменту. Игре око уставних промена могуће су и покриће за укидање Републике Српске и нову унитаризацију БиХ. Да ли је то крајње амбициозан пројекат, да ли је то могуће без примене силе? Може ли се историја у БиХ вратити уназад и ако може колико? Ако су америчке намере да у БиХ створе демократију и централне институције државе, историја тог простора показује да је то врло неизвестан подухват. Јер рат у БиХ није избио сам од себе, па се и трајно решење не може постићи јачањем грађанског друштва, плурализма и демократије. БиХ је простор унакажен страшним насиљем, где народи тек временом почињу да стичу неко поверење. Можда резултати нису онакви какви су се очекивали, али грађанима БиХ фактори из иностранства никако да дозволе да политички и одрасту. Да се амерички амбасадор у Београду Ворен Цимерман својевремено није умешао у БиХ збивања, био би највероватније прихваћен мировни план из Лисабона и рата не би ни било. Али Цимерман се умешао. Чињеница јесте да Дејтонски споразум није почивао на безусловној капитулацији ни једне стране, па ни српске, без обзира не примену разних принудних мера НАТО и УН. Због тога се његово усвајање није могло ни замислити без компромиса, односно концесија свих страна које су учествовале у рату, па и оних око њих и изнад њих. Нико у Дејтонском споразуму није третиран као поражена страна, иначе споразума не би ни било.

Дејтонски споразум консолидовао је поделу етничких територија, створени су ентитети. Накнадно тумачење тог споразума, „креативно и у духу”, врло је опасно.

Уставне промене и пут БиХ ка ЕУ? Међународна заједница би прво требало да престане да третира Босну као протекторат или колонију, јер кључ за јачу интеграцију земље управо и лежи у смањивању улоге међународне заједнице. Врхунац западног цинизма, кад је БиХ у питању, огледа се и у томе да се Светска банка - која је преузела обавезу обнове БиХ – заправо бави враћањем дуга који је ова држава, као и друге некадашње југо-републике, преузела од бивше СФРЈ.

Формирању Босне и Херцеговине као посебне републике у СФРЈ више је допринело уздржавање од политички деликатног упуштања у њену деобу између Србије и Хрватске него ослањање на неке елементе њене историјске државности. Наравно, то је била „Југославија у малом”. Али те велике Југославије више нема и свако поређење са „малом Југославијом” изазива многа питања.

Зато се настојања да се путем уставних реформи, заправо, „пузећи и испод стола”, изврши ревизија Дејтонског мировног споразума, у Бањалуци сада и доживљавају као покушај ревизије резултата рата. И отуда сада и сви напади на премијера Републике Српске Милорада Додика.