Урош Предић уместо Беча одабрао Орловат

Орловат – После вишегодишњег школовања у Бечу и на почетку успешне каријере, Урош Предић се свесно одриче професорских амбиција, а у име идеала човечности, родољубља и љубави према ближњима и завичају враћа се у родно село. Он од живота није много очекивао нити тражио, иначе би био богат и признат сликар у Њујорку. Ово је речено јуче у Орловату на свечаној академији поводом 150 година од рођења Уроша Предића, једног од највећих наших сликара.

Стеван Прохаска, универзитетски професор, такође рођен у Орловату,  рекао је да је сликарева родна кућа порушена и данас у том дворишту постоји само један стопедесетогодишњи дуд, који је Урош Предић са много љубави описао у својој аутобиографији.

Прохаска је казао и да је Предић основну школу похађао је у Црепаји, а гимназију у Панчеву. Као врло даровит добио је стипендију Матице српске. Студије је завршио на бечкој сликарској академији, где је касније радио као асистент. У току свог скоро једновековног живота живео је и радио у Бечу, Београду, Новом Саду, Бечеју и Орловату. Аутор је читавог низа иконостаса, маестралних портрета и историјских жанр-дела, од којих су најпознатија "Косовка девојка", "Весела браћа, жалосна им мајка" и "На студенцу". Између осталог, осликао је иконостас у цркви у родном Орловату, подигнуту у моравско-византијском стилу 1927. године.

Урош Предић је изабран за редовног члана Српске краљевске академије 1910. године и  један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године и први њен председник. Умро је 1953. године, у 96. години, и по сопственој жељи и жељи његових Орловаћана сахрањен је на месном гробљу у Орловату.

До ове јубиларне године у овом селу, осим иконостаса у цркви, споменика на сеоском гробљу и назива основне школе, није било трагова о животу и раду ове изузетне личности. Ове године основана је спомен-соба Уроша Предића. Осмишљена је као изложбена поставка едуктивног карактера.