ХЕЈ ЏО

Ето нама госта кога је демократска власт ове земља прижељкивала. Потпредседник САД долази у Београд препуштајући домаћинима да одлуче да ли да се више радују или да осећају дозу нелагоде.

Не знам каква је ,,београдска платформа” за разговоре са Џозефом Бајденом, али некако предосећам да Тадићу, Јеремићу & Com неће бити лако током сусрета некадашњих ратних савезника, потом ратних непријатеља и садашњих мирнодопских трансатлантских партнера у покушају.

Посета највишег америчког званичника после три турбулентне деценије несумњиво је прилика да се односи коначно стабилизују и подигну са банално ниског нивоа на који су срозани бомбардовањем, расколом поводом Косова, паљевином америчке амбасаде или алкохолисаном србо-америчком кафанском тучом која се претворила у дипломатски проблем.

Ниво посете довољно говори да САД желе да Србију са запуштене периферије врате у актуелну садашњост. Србија има озбиљну шансу да међу Американцима поправи свој badboys имиџ.

,,Кретање у нови почетак” и у ,,реконструкцију односа” – што су термини са овонедељног Демократског форума посвећеног односима двеју земаља – подразумева дебату о три осетљиве теме: Косово, Република Српска и НАТО.

Администрација Барака Обаме држи се смиреног дипломатског стила и отвореног дијалога, али напуштање унилатерализма не значи да је што се тиче неких тема, попут Косова, одустала од континуитета пређашње политике. САД немају у виду неке нове преговоре о статусу Косова. Независност је за САД неповратна.

У агенди београдских разговора Џоа Бајдена Косово је на врху. Не зато што се гост у ову област разуме више од многих у администрацији, већ зато што Вашингтон о томе зна шта хоће да каже.

Знају и неки Срби – све најгоре, рећи ће заступници школе мишљења која понавља да је потпредседник ,,лош избор” по Србе. Листа Бајденових цитата јесте подуга, непријатна и инспиративна за теоретичаре завере, али не бих се враћао у историју.

Не верујем да је Обама свог потпредседника послао у својству неког ко треба да иритира. Ако је Бајден ,,лош избор”, онда је то зато што ће прецизно саопштити шта Америка очекује од Србије. Његов претходни лични опус ту је само да допуни озбиљност поруке.

Американац не долази да холбруковски прети. Задатак његове мисије у Београду биће да пренесе жељу администрације да Србија ,,престане да се меша у послове” независне Републике Косово. Да се, ако већ не признаје нову реалност, њој заверенички не супротставља охрабривањем Срба на северу.

Бајден ће још покушати да утврди како Србија гледа на сарадњу у региону, посебно на развој ситуације Босни. Прецизније, да ли се овде одобравају позиви на отцепљење Републике Српске који, по америчкој оцени, прете дејтоновској мултиетничкој творевини и завршној фази пацификације и стабилизације Балкана.

Притом ће позвати Србе да поново поразмисле о чланству у НАТО кога се Србија – на неко време или трајно, то никоме није јасно – одрекла прокламујући неутралност.

Верујем да Бајден неће притискати, али ће питати како то замишљамо учешће у Партнерству за мир ако претходно тражимо аминовање Русије, што је показао недавни случај са вежбама НАТО у Грузији. Даће до знања да САД не желе да Србија остане усамљена оаза ван евроатлантских интеграција.

Неће ту бити ,,шаргарепе и штапа”, иако ће амерички потпредседник пренети још једну жељу у вези са претходним – да се Београд, сем немешања у послове Косова, енергичније супротстави корупцији и учврсти српску демократију – што би Вашингтону омогућило да код европских савезника ургира да Србија чим брже уђе у ЕУ.

Све остало је, рачунајући и жељу за унапређење билатералне сарадње на разним пољима, мање-више дипломатска реторика.

Каквим ће понудама домаћини дочекати госта? Пошто се независно Косово испречило као реалност коју прихватају САД и већи део Европске уније, српски политичари су, па и ови ,,најпроевропејскији”, у шкрипцу.

Предуго су таоци уставних преамбула, коалиционих уступака и сопствене реторике да би себи – пре свега зарад унутрашњих потреба – могли да допусте да у разговорима са Бајденом маргинализују Косово.

Када седну преко пута Бајдена, шта ће рећи? Како ће Београд наставити да брани суверенитет и територијални интегритет Србије којег више нема?

Знамо одговор. Косово је Србија. Али, од пресудног значаја је како ће то рећи. Уколико се домаћини буду држали тврде реторике која им је свеприсутна домаћа поштапалица, неће бити добро.

Аргументи двеју страна у вези са Косовом познати су и ту нема много шта да се каже. Са Американцима смо се ,,сложили да се не слажемо”, па ће односи Србије и САД напредовати онолико колико Београд успе да косовско питање одвоји од других тема.

Ако не треба очекивати било какав пробој што се тиче Косова, Бајденова посета отвара друге шансе. Да Србија одреди дугорочне спољнополитичке визије. Да краткорочну борбу за бираче од избора до избора подреди дугорочном позиционирању Србије у свету.

Тешко ће ме неко убедити да стратешко питање чланства у НАТО није гурнуто у страну само зарад домаће дневне политике, под фирмом уступка ,,антиамериканизму” створеном после бомбардовања 1999.

Зар смо већ заборавили како је размишљао и шта је према Западу осећао велики део Срба после октобарских промена? Тачно је да је Џорџ В. Буш током два мандата допринео антиамериканизму – али као протесту против одређене политике а не вредностима америчке демократије и друштва. Србија ту није била никакав изузетак у свету.

Себи и данас покушавам да објасним како се догодило да Срби лакше пређу преко бомбардовања НАТО него губитка Косова. Зашто је политички одговор на проглашење независности био жешћи него на бомбардовање?

Како су у обе ситуације стратешки наручиоци и главни извођачи били Американци, намеће се само једно објашњење: бомбардовање је опроштено јер су убрзо стигле демократске промене, док је отимање дела јужне родне груде уграђено у темељ постдемократске национал-политике и као такво одредило негативан однос према Вашингтону.

Отуда проблем унутрашње политизације спољне политике. Поново се показује да смо јачи као емотивци – када треба опростити, него као прагмате – када треба прихватити реалност.