HEJ DžO

Eto nama gosta koga je demokratska vlast ove zemlja priželjkivala. Potpredsednik SAD dolazi u Beograd prepuštajući domaćinima da odluče da li da se više raduju ili da osećaju dozu nelagode.

Ne znam kakva je ,,beogradska platforma” za razgovore sa Džozefom Bajdenom, ali nekako predosećam da Tadiću, Jeremiću & Com neće biti lako tokom susreta nekadašnjih ratnih saveznika, potom ratnih neprijatelja i sadašnjih mirnodopskih transatlantskih partnera u pokušaju.

Poseta najvišeg američkog zvaničnika posle tri turbulentne decenije nesumnjivo je prilika da se odnosi konačno stabilizuju i podignu sa banalno niskog nivoa na koji su srozani bombardovanjem, raskolom povodom Kosova, paljevinom američke ambasade ili alkoholisanom srbo-američkom kafanskom tučom koja se pretvorila u diplomatski problem.

Nivo posete dovoljno govori da SAD žele da Srbiju sa zapuštene periferije vrate u aktuelnu sadašnjost. Srbija ima ozbiljnu šansu da među Amerikancima popravi svoj badboys imidž.

,,Kretanje u novi početak” i u ,,rekonstrukciju odnosa” – što su termini sa ovonedeljnog Demokratskog foruma posvećenog odnosima dveju zemalja – podrazumeva debatu o tri osetljive teme: Kosovo, Republika Srpska i NATO.

Administracija Baraka Obame drži se smirenog diplomatskog stila i otvorenog dijaloga, ali napuštanje unilateralizma ne znači da je što se tiče nekih tema, poput Kosova, odustala od kontinuiteta pređašnje politike. SAD nemaju u vidu neke nove pregovore o statusu Kosova. Nezavisnost je za SAD nepovratna.

U agendi beogradskih razgovora Džoa Bajdena Kosovo je na vrhu. Ne zato što se gost u ovu oblast razume više od mnogih u administraciji, već zato što Vašington o tome zna šta hoće da kaže.

Znaju i neki Srbi – sve najgore, reći će zastupnici škole mišljenja koja ponavlja da je potpredsednik ,,loš izbor” po Srbe. Lista Bajdenovih citata jeste poduga, neprijatna i inspirativna za teoretičare zavere, ali ne bih se vraćao u istoriju.

Ne verujem da je Obama svog potpredsednika poslao u svojstvu nekog ko treba da iritira. Ako je Bajden ,,loš izbor”, onda je to zato što će precizno saopštiti šta Amerika očekuje od Srbije. Njegov prethodni lični opus tu je samo da dopuni ozbiljnost poruke.

Amerikanac ne dolazi da holbrukovski preti. Zadatak njegove misije u Beogradu biće da prenese želju administracije da Srbija ,,prestane da se meša u poslove” nezavisne Republike Kosovo. Da se, ako već ne priznaje novu realnost, njoj zaverenički ne suprotstavlja ohrabrivanjem Srba na severu.

Bajden će još pokušati da utvrdi kako Srbija gleda na saradnju u regionu, posebno na razvoj situacije Bosni. Preciznije, da li se ovde odobravaju pozivi na otcepljenje Republike Srpske koji, po američkoj oceni, prete dejtonovskoj multietničkoj tvorevini i završnoj fazi pacifikacije i stabilizacije Balkana.

Pritom će pozvati Srbe da ponovo porazmisle o članstvu u NATO koga se Srbija – na neko vreme ili trajno, to nikome nije jasno – odrekla proklamujući neutralnost.

Verujem da Bajden neće pritiskati, ali će pitati kako to zamišljamo učešće u Partnerstvu za mir ako prethodno tražimo aminovanje Rusije, što je pokazao nedavni slučaj sa vežbama NATO u Gruziji. Daće do znanja da SAD ne žele da Srbija ostane usamljena oaza van evroatlantskih integracija.

Neće tu biti ,,šargarepe i štapa”, iako će američki potpredsednik preneti još jednu želju u vezi sa prethodnim – da se Beograd, sem nemešanja u poslove Kosova, energičnije suprotstavi korupciji i učvrsti srpsku demokratiju – što bi Vašingtonu omogućilo da kod evropskih saveznika urgira da Srbija čim brže uđe u EU.

Sve ostalo je, računajući i želju za unapređenje bilateralne saradnje na raznim poljima, manje-više diplomatska retorika.

Kakvim će ponudama domaćini dočekati gosta? Pošto se nezavisno Kosovo isprečilo kao realnost koju prihvataju SAD i veći deo Evropske unije, srpski političari su, pa i ovi ,,najproevropejskiji”, u škripcu.

Predugo su taoci ustavnih preambula, koalicionih ustupaka i sopstvene retorike da bi sebi – pre svega zarad unutrašnjih potreba – mogli da dopuste da u razgovorima sa Bajdenom marginalizuju Kosovo.

Kada sednu preko puta Bajdena, šta će reći? Kako će Beograd nastaviti da brani suverenitet i teritorijalni integritet Srbije kojeg više nema?

Znamo odgovor. Kosovo je Srbija. Ali, od presudnog značaja je kako će to reći. Ukoliko se domaćini budu držali tvrde retorike koja im je sveprisutna domaća poštapalica, neće biti dobro.

Argumenti dveju strana u vezi sa Kosovom poznati su i tu nema mnogo šta da se kaže. Sa Amerikancima smo se ,,složili da se ne slažemo”, pa će odnosi Srbije i SAD napredovati onoliko koliko Beograd uspe da kosovsko pitanje odvoji od drugih tema.

Ako ne treba očekivati bilo kakav proboj što se tiče Kosova, Bajdenova poseta otvara druge šanse. Da Srbija odredi dugoročne spoljnopolitičke vizije. Da kratkoročnu borbu za birače od izbora do izbora podredi dugoročnom pozicioniranju Srbije u svetu.

Teško će me neko ubediti da strateško pitanje članstva u NATO nije gurnuto u stranu samo zarad domaće dnevne politike, pod firmom ustupka ,,antiamerikanizmu” stvorenom posle bombardovanja 1999.

Zar smo već zaboravili kako je razmišljao i šta je prema Zapadu osećao veliki deo Srba posle oktobarskih promena? Tačno je da je Džordž V. Buš tokom dva mandata doprineo antiamerikanizmu – ali kao protestu protiv određene politike a ne vrednostima američke demokratije i društva. Srbija tu nije bila nikakav izuzetak u svetu.

Sebi i danas pokušavam da objasnim kako se dogodilo da Srbi lakše pređu preko bombardovanja NATO nego gubitka Kosova. Zašto je politički odgovor na proglašenje nezavisnosti bio žešći nego na bombardovanje?

Kako su u obe situacije strateški naručioci i glavni izvođači bili Amerikanci, nameće se samo jedno objašnjenje: bombardovanje je oprošteno jer su ubrzo stigle demokratske promene, dok je otimanje dela južne rodne grude ugrađeno u temelj postdemokratske nacional-politike i kao takvo odredilo negativan odnos prema Vašingtonu.

Otuda problem unutrašnje politizacije spoljne politike. Ponovo se pokazuje da smo jači kao emotivci – kada treba oprostiti, nego kao pragmate – kada treba prihvatiti realnost.