„Пукао” па припуцао на своје

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, маја – Војном везисти Џону Раселу (44) изненада су се „покидале нормалне и унутрашње и везе са околином” – први је, још некомплетирани, налаз поводом покоља који је починио над америчким сународницима у војној бази „Кемп либерти” код багдадског аеродрома. Хицима је усмртио петорицу сабораца, од којих су двојица били стручњаци за психолошку помоћ ратом потресеним душама као што је његова.

Догађај је оквалификован као „највеће појединачно крвопролиће унутар америчких трупа за шест година ратовања у Ираку”. Оцена је пропраћена низом – загонетки.

Зашто је убијао своје кад није ни непријатеље, бар по причи његовог оца Вилбурна (73) из које произлази да је синовљев задатак, у редовима инжењеријског батаљона, био „искључиво” да скупља и поправља оштећену технику? Да ли је био растројен, како најављују надлежни званичници, или разљућен, како наговештава Раселова породица? Није ли му можда, према другим слутњама, запрећено отпуштањем из службе од чијег је дохотка планирао отплату нове куће и пресељење у Тексас породице, засноване у Немачкој? Шта му је то прекипело кад није могао да се стрпи само још шест недеља до отпуста с ратишта и повратка у град Шерман (тако назван по вођи борбе за отцепљење Тексаса од Мексика)?

Искусио и Балкан

Одговори на ова и низ других питања мораће да причекају, бар до одлуке суда где ће одговарати за петоструко убиство. Није, међутим, извесно да ико може да до краја усагласи верзије о томе – зашто је водник „пукао” у себи, а онда и припуцао на ратне другове.

Извесно је, међутим, да се претходно нагледао „и света и свега”. У биографији, коју цитирају АП и тексаски медији, пише да му је ово била већ трећа једногодишња тура у Ираку, да је рођен у Оклахоми, да је завршио средњу школу, да се копненој војсци прикључио 1994. Убрзо затим је „службовао” на Балкану – „у Србији (неки прецизирају Косово) у другој половини 1996, па у БиХ у другој половини 1998.” Шта је тамо, тада без ратова, радио – засад није познато, као ни да ли је искуство с простора бивше СФРЈ утицало на његове потоње ангажмане.

Оженио се у Немачкој, где је „бар 10 година” стациониран у америчкој војној бази у Бамбергу. Претходни брак му се распао 1991. када га је тадашња супруга оцртала као „насилника према породици”, због чега му је суд одредио да од њиховог детета увек мора да буде удаљен бар 180 метара.

Познаници из детињства га, међутим, описују као „финог дечка”. Отац тврди да му син није био ни склон пићу ни одласку у кафане, а да је био „до краја посвећен армији”. Ништа, додаје, није наговештавало трагедију, све до пре неки дан кад се Џон у и-мејловима супрузи у Немачкој и у телефонским разговорима с породицом у Тексасу није пожалио да му „два официра прете”…

Према званичној верзији, старешине су му одузеле оружје (што се ретко догађа војницима САД у Ираку) и послале га на „посматрање” у специјализовану клинику базе „Кемп либерти”. Репортерка овдашње телевизије Си-Би-Ес преноси, пак, изјаву члана једне његове јединице да се Расел сам пријавио за третман, али да га надлежни „нису узели за озбиљно, нити применили терапију коју је очекивао”.

Кад су га отпустили са антистресне клинике, одузео је, кажу, оружје од свог пратиоца, вратио се у њу и посејао смрт. За разлику од овдашње главнине цивилних починилаца масакра, учесталих у последње време, није извршио самоубиство.

Чују се, у међувремену, претпоставке да је можда злочин починио у комбинацији егзистенцијалног страха и доживљених ратних страхота. Хоће рећи: да је вероватно био уздрман и могућношћу да због још непрецизираних „прекршаја” добије отказ и изгуби право на војну пензију, што би му материјално разорило породицу, као и – проживљеним тешким ситуацијама на фронту.

Без „савршенства”

Поједини посматрачи су склони да закључе како је Расел „експлодирао” као многи за које је рат постао неподношљив, нарочито приликом поновљених слања на највећа бојишта данашњице, за каква важе Ирак и Авганистан. Број самоубистава међу америчким војницима на та два фронта лане је достигао 140, што је рекорд у статистици која се овде води од 1980. – и за 38 више него пре две године.

Али Расел није убио себе, него петорицу колега. Тиме је оживео сећања на сличне обрачуне у некадашњем вијетнамском рату, када су убиства међу америчким војницима била чешћа него сада, рачуна „Њујорк тајмс”. Али, пре више од три деценије одавде су у рат кретало под војном обавезом, што је појачавало и појединачне и колективне трауме и протесте, док се данас у оружане сукобе шаљу професионалне и увежбане јединице добровољаца, чији би припадници требало да буду припремљени „на све”…

Раселов случај је „доказ да припреме морају да буду боље”, признао је конгресменима шеф Здруженог генералштаба оружаних снага адмирал Мајкл Мален. Хроничари подсећају, међутим, да у разним видовима ратова нема савршеног метода за спречавање – свакојаких ужаса, психичких потреса, па и пуцања у своје.  

Момчило Пантелић