Новинари не носе дресове, али...

Новинари не носе дресове, али сви „знају” да клубови имају „своје” новинаре. А колико су новинари у спорту важни?

Црвеној звезди су од самог њеног настанка медији били наклоњени. Били су лепи и остали, али „црвено-бели” су били, некако, лепши од свих.

„То би данас било добро за новине, али...”

Црвена звезда је била састављена од играча из дотадашњих београдских клубова, дакле од оних с којима су се новинари београдских редакција већ знали. Партизан је направљен од играча из целе Југославије, од којих је огроман број био непознат тадашњим новинарима у главном граду. А људи се везују за пријатеље и познанике...

Несумњиво је врло много утицало и то што је Партизан био војни клуб. У војсци цивилима, па ни новинарима, нису сва врата отворена, и зато је било много лакше да се у Црвеној звезди осећају као међу својима.

Љубомир Вукадиновић, чувени предратни новинар „Политике”, а после рата, с кратким прекидом, безмало четврт века уредник њене Спортске рубрике, био је велики „звездаш”. Својим писањем је много допринео да Црвену звезду заволе и они који никада нису видели ниједну њену утакмицу.

Без обзира на то сматран је најбољег спортског новинара у Југославији. Спорт и спортсмени су му били важнији од свега, није био од оних који би да комшији цркне крава.

Ево потврде из уста Стјепана Бобека. Најбољи Партизанов фудбалер је једном био љут на управу свог клуба, па се изјадао Вукадиновићу очекујући да ће он то да „стави у новине”.

– То би данас било одлично за новине, али би сутра било лоше и за тебе, и за Партизан, и за фудбал, а прекосутра и за новине. Такав одговор ме је изненадио, али је био у праву – тврди Бобек који је својим мајсторијама допринео да Партизан стекне присталице и међу онима који нису носили униформу.

Некада је, бар када је спорт у питању, било много шире поље за критику. Спортски новинари су слободно анализирали игру, предлагали тренерима кога да ставе у тим, хвалили и грдили играче, оцењивали рад управе... Наравно, било је неслагања, али им нико није оспоравао право да пишу о томе.

Данас се ретко који новинар одлучује на такве излете. Углавном се њихов посао своди да преношење саопштења, узимање изјава, препричавање утакмица... Зашто је то тако?

„Звезда јесте победила, али...”

Једном, после Звездине победе с 2:0 у Зеници, њен тренер Миљан Миљанић је рекао да је остала дужна публици, јер „оволики народ није дошао због тога да ми освојимо бодове, него да види лепу игру”. А данас је најважније да се освоје три „нова” бода.

Играчи и тренери се понашају као немачки канцелар Бизмарк коме се приписује да је рекао да може да га критикује само онај ко је био на његовом месту. За разлику од некадашњих новинара који су, ако ништа друго, играли бар у неком подмлатку или били спортски радници у неком клубу, садашњи, уз часне изузетке, не познају спорт из тог угла. Сазнања црпу углавном из разговора с онима о којима треба да пишу и ослушкујући шта се прича у клубу.

Некада је најбољи новинар из редакције писао извештаје с најважнијих утакмица. Сада је већ дуго на снази неписано правило да један новинар „прати” један клуб. Па тако онај који пише о Звезди не залази на Партизанов стадион и обрнуто.

И временом се, чак и да није навијао за тај клуб, зближи с њим, а и у самој редакцији се од њега тражи да даје шта у клубу кажу о томе и томе. Ево, на пример, Звезда гори, тражи се решење како да се угаси пожар, а новине немају никакав свој предлог, него данас пренесу шта је рекао овај, сутра онај, па прекосутра Јово наново.

Таквом приступу су највише допринели сами клубови. Постали су преосетљиви на било какву примедбу на свој рачун, али не пропуштају да поткаче новинаре кад им неки текст није по вољи. А критика је корисна чак и кад је злонамерна, јер тера да се неке ствари преиспитају, што не значи да морају и да се мењају.

Црвена звезда по том питању не само што се не разликује од других, него је била још и тврђа тврђава. Ономе који би пре неколико година упозоравао да Звезда не иде добрим путем врло брзо би у самој редакцији био „искључен микрофон”, а да се и не говори о томе како би загрмели клуб и јавност

Побогу, ко то може да критикује европског првака, ко је тај који види боље од председника, спортског директора, тренера...

И стигло се дотле да вест за новине буде како се очекује да се сутра на њеном стадиону појави – њен председник?!

А некада су и Звездини најискренији пријатељи указивали на оно што није у реду код ње. Добривоје Јанковић, сада члан њене клупске скупштине, својевремено је написао у „Политици” текст због кога је „неко из клуба” преко телефона интервенисао код уредника. Раде Станојевић, тадашњи шеф Спортске рубрике нашег листа и човек који је осмислио Звездин музеј, пажљиво је саслушао незадовољника, а онда, како с дивљењем истиче Јанковић, окренуо се ка њему и питао га да ли има материјала да напише нешто још оштрије.

Иван Цветковић