Novinari ne nose dresove, ali...

Novinari ne nose dresove, ali svi „znaju” da klubovi imaju „svoje” novinare. A koliko su novinari u sportu važni?

Crvenoj zvezdi su od samog njenog nastanka mediji bili naklonjeni. Bili su lepi i ostali, ali „crveno-beli” su bili, nekako, lepši od svih.

„To bi danas bilo dobro za novine, ali...”

Crvena zvezda je bila sastavljena od igrača iz dotadašnjih beogradskih klubova, dakle od onih s kojima su se novinari beogradskih redakcija već znali. Partizan je napravljen od igrača iz cele Jugoslavije, od kojih je ogroman broj bio nepoznat tadašnjim novinarima u glavnom gradu. A ljudi se vezuju za prijatelje i poznanike...

Nesumnjivo je vrlo mnogo uticalo i to što je Partizan bio vojni klub. U vojsci civilima, pa ni novinarima, nisu sva vrata otvorena, i zato je bilo mnogo lakše da se u Crvenoj zvezdi osećaju kao među svojima.

Ljubomir Vukadinović, čuveni predratni novinar „Politike”, a posle rata, s kratkim prekidom, bezmalo četvrt veka urednik njene Sportske rubrike, bio je veliki „zvezdaš”. Svojim pisanjem je mnogo doprineo da Crvenu zvezdu zavole i oni koji nikada nisu videli nijednu njenu utakmicu.

Bez obzira na to smatran je najboljeg sportskog novinara u Jugoslaviji. Sport i sportsmeni su mu bili važniji od svega, nije bio od onih koji bi da komšiji crkne krava.

Evo potvrde iz usta Stjepana Bobeka. Najbolji Partizanov fudbaler je jednom bio ljut na upravu svog kluba, pa se izjadao Vukadinoviću očekujući da će on to da „stavi u novine”.

– To bi danas bilo odlično za novine, ali bi sutra bilo loše i za tebe, i za Partizan, i za fudbal, a prekosutra i za novine. Takav odgovor me je iznenadio, ali je bio u pravu – tvrdi Bobek koji je svojim majstorijama doprineo da Partizan stekne pristalice i među onima koji nisu nosili uniformu.

Nekada je, bar kada je sport u pitanju, bilo mnogo šire polje za kritiku. Sportski novinari su slobodno analizirali igru, predlagali trenerima koga da stave u tim, hvalili i grdili igrače, ocenjivali rad uprave... Naravno, bilo je neslaganja, ali im niko nije osporavao pravo da pišu o tome.

Danas se retko koji novinar odlučuje na takve izlete. Uglavnom se njihov posao svodi da prenošenje saopštenja, uzimanje izjava, prepričavanje utakmica... Zašto je to tako?

„Zvezda jeste pobedila, ali...”

Jednom, posle Zvezdine pobede s 2:0 u Zenici, njen trener Miljan Miljanić je rekao da je ostala dužna publici, jer „ovoliki narod nije došao zbog toga da mi osvojimo bodove, nego da vidi lepu igru”. A danas je najvažnije da se osvoje tri „nova” boda.

Igrači i treneri se ponašaju kao nemački kancelar Bizmark kome se pripisuje da je rekao da može da ga kritikuje samo onaj ko je bio na njegovom mestu. Za razliku od nekadašnjih novinara koji su, ako ništa drugo, igrali bar u nekom podmlatku ili bili sportski radnici u nekom klubu, sadašnji, uz časne izuzetke, ne poznaju sport iz tog ugla. Saznanja crpu uglavnom iz razgovora s onima o kojima treba da pišu i osluškujući šta se priča u klubu.

Nekada je najbolji novinar iz redakcije pisao izveštaje s najvažnijih utakmica. Sada je već dugo na snazi nepisano pravilo da jedan novinar „prati” jedan klub. Pa tako onaj koji piše o Zvezdi ne zalazi na Partizanov stadion i obrnuto.

I vremenom se, čak i da nije navijao za taj klub, zbliži s njim, a i u samoj redakciji se od njega traži da daje šta u klubu kažu o tome i tome. Evo, na primer, Zvezda gori, traži se rešenje kako da se ugasi požar, a novine nemaju nikakav svoj predlog, nego danas prenesu šta je rekao ovaj, sutra onaj, pa prekosutra Jovo nanovo.

Takvom pristupu su najviše doprineli sami klubovi. Postali su preosetljivi na bilo kakvu primedbu na svoj račun, ali ne propuštaju da potkače novinare kad im neki tekst nije po volji. A kritika je korisna čak i kad je zlonamerna, jer tera da se neke stvari preispitaju, što ne znači da moraju i da se menjaju.

Crvena zvezda po tom pitanju ne samo što se ne razlikuje od drugih, nego je bila još i tvrđa tvrđava. Onome koji bi pre nekoliko godina upozoravao da Zvezda ne ide dobrim putem vrlo brzo bi u samoj redakciji bio „isključen mikrofon”, a da se i ne govori o tome kako bi zagrmeli klub i javnost

Pobogu, ko to može da kritikuje evropskog prvaka, ko je taj koji vidi bolje od predsednika, sportskog direktora, trenera...

I stiglo se dotle da vest za novine bude kako se očekuje da se sutra na njenom stadionu pojavi – njen predsednik?!

A nekada su i Zvezdini najiskreniji prijatelji ukazivali na ono što nije u redu kod nje. Dobrivoje Janković, sada član njene klupske skupštine, svojevremeno je napisao u „Politici” tekst zbog koga je „neko iz kluba” preko telefona intervenisao kod urednika. Rade Stanojević, tadašnji šef Sportske rubrike našeg lista i čovek koji je osmislio Zvezdin muzej, pažljivo je saslušao nezadovoljnika, a onda, kako s divljenjem ističe Janković, okrenuo se ka njemu i pitao ga da li ima materijala da napiše nešto još oštrije.

Ivan Cvetković