Жена за ломачу

Од нашег специјалног извештача
Кан – Лако је „данском краљевићу” Ларсу фон Триру, шта год ново да сними Кан ће то узети.

Ово је само један од могућих погледа на свеукупно стваралаштво овог контроверзног редитељског генија и вишеструког канског лауреата. Из друге перспективе, уводна реченица би могла да гласи и овако: Није лако Ларсу фон Триру да се носи са константним високим очекивањима критичара и публике, да континуирано снима ремек-дела и стално смишља филмске иновације. Из такве перспективе, јасно је зашто је пре две године патио од тешке депресије из које се једва извукао и зашто је снимио филм какав је „Антихрист”, сав саткан од туге, бола, телесне и духовне кастрације, мизогиније. Наравно, и врхунске провокације, јер шта би Фон Трир без тога – не би постојао.

У најкраћем, од Фон Трира се увек очекује да изненади. То и јесте учинио, али се приређено изненађење и реакција публике на новинарској пројекцији „Антихриста” овога пута може дефинисати и као стање шока. Узвици подсмеха, гнушања, неверице чули су се током пројекције. Када је почела одјавна шпица владао је мук, да би се громогласно „бу” и покоји аплауз проломили тек када је на шпици изашао напис „Посвећено Андреју Тарковском”. Кански филмски посленици поделили су се одмах на „мрзитеље” и „обожаваоце” овог филма. Ови први су ипак у већини. У сваком случају, „Антихрист” је филм о којем ће се највише причати и полемисати, што је Фон Триру и био главни циљ.

У „стриндберговски” камерној атмосфери, Виљем Дафо и Шарлота Гејнзбург, покушавају да преброде огромну тугу и бол због губитка јединог детета (малени дечак је испао кроз прозор, док су њих двоје били у страсном сексуалном заносу). Он је психотерапеут, а она се бави социјалним истраживањем положаја жена у средњем веку. Његовом стрпљењу, пажњи, љубави, посвећености, супротстављено је њено, великим болом, осећањем кривице и унутрашњим страховима изазвано, лудило и њено прирођено зло. Читава ствар кулминира када пар одлучи да проба да залечи своје ране у изолованој шумској колиби, названој „Еден” (рај), који по психоаналитичкој Фон Трировој фарси, није ништа друго до пакао у којем је грех Адама и Еве неопростив и ужасно кажњен (експлицитне, графичке сцене кастрација мушких и женских гениталија маказама!). Пред публиком се рађа жена-ђаво што злоставља и мужа и себе. Завршава на ломачи.

„Антихрист” је високостилизован, делимично црно-бели и делимично колор филм, са обиљем врхунски режираних сцена и атмосфером пакла. Све унутар њега, сваки дијалог и ситуација блиски су реалности, а најблискији људској подсвести чију слику у огледалу нуди Фон Триров филм. Анализа и психоанализа. По Фројду. А Фројд је одавно мртав.

Канска филмска популација је, срећом, поново препорођена после јутрошње ране пројекције комичног филма „У потрази за Ериком”, старог британског лава Кена Лоуча (сценарио је поново писао Пол Лаверти), који је настао према идеји и у продукцији легендарне фудбалске звезде, бриљантног играча „Манчестер јунајтеда”, иначе Француза – Ерика Кантоне. После прошлогодишњег успеха Кустуричиног филма „Марадона” и боравка Марадоне у Кану, још се једна фудбалска легенда „шепури” сада по црвеном тепиху.

Кантона и глуми, тумачи други главни лик у филму, имагинарног другара свог великог обожаваоца Ерика Бишопа (изврстан Стив Еветс), манчестерског поштара чији се живот полако распада. Призивајући током медитација свог идола Кантону, Бишоп ће се препородити и постати чвршћи и бољи човек. Поново изврстан Лоучов филм, духовит, социјално, политички и спортски ангажован.

------------------------------------------------------------------

Раде Шербеџија: Игра двоструког морала

(/slika2)У Кан је јуче пристигао и Раде Шербеџија, присуствујући промоцији, у оквиру канског Маршеа, високобуџетског америчког филма „Посредници” („Midllemen”) Џорџа Гала, у којем су му партнери Лук Вилсон и Џејмс Кан. Шербеџија тумачи лик руског „кримоса” Никите Соколова. Из разговора за „Политику” уприличеног у салону „Дијан” хотела „Мажестик”, за ову прилику издвајамо следеће.

Бројите ли у колико сте холивудских филмова играли?

Не, уопште. Не знам ни отприлике. Ништа, драга моја, ја не скупљам, само још памтим понеки филм.

Опет улога опасног Руса у филму?

Ма играм ја свашта, не може се рећи да играм само „руске кримосе”. Коначно, и ови Американци играју свашта!

Какав је Ваш утисак о „Посредницима” ?

Сматрам да је ово добра комбинација духовитог филма, са интересантним карактерима, са ликовима које Ђовани Рибизи и Габријел Махт тумаче као модерне, Стопардове Розенкранца и Гилденстерна, убачене у окрутни данашњи свет. С друге стране, овај филм је повезан и са реалном мелодрамом о просечном, обичном човеку који направи „уговор са ђаволом” да би дошао до новца, упада у тешке невоље, а на крају се враћа својој жени и деци. Уз то су и дијалози одлични, а сценариста и редитељ Џорџ Гало ме је веома изненадио.

Оно што је неуобичајено за овај филм, у односу на наводно пуританску Америку, јесте чињеница да у њему има пуно експлицитне голотиње?

То је исто одлично, јер је ближе правом животу што Американци избегавају, стално затварају очи пред тим и живе дуплим моралом. Они живе као у овом филму. Када би се спровело неко истраживање изненадили би се колико Американаца, пристојног, образованог и запосленог породичног света, купује „порниће” за гледање да не виде жена и деца. Зашто би онда „Посредници” били проблем?

Да ли је завршено снимање филма „Пројекат” Вашег сина Данила Шербеџије? Када ће премијера? У Пули?

Неће бити у Пули, Данило је пустио себи да све снимљено мало сазри и неће журити. Мишљења сам да он има веома добар и леп материјал у рукама. Да будем искрен, прво сам се прибојавао како ће то изгледати рад са мојим сином, а сада могу рећи да сам одушевљен, јер он спада у неколико редитеља са којима сам најслађе сарађивао.

Јесте ли му током снимања наметали своју вољу и давали „очинске савете”?

Никако, био сам стварно послушан глумац. Данило, који је иначе миран у животу, прави је лав када ради, тачно зна шта хоће и има сјајну енергију. Његовим радом су одушевљени и Драган Николић, и Глоговац, и Мира Бањац. Наравно и Данилов најомиљенији глумац – Богдан Диклић.

Ускоро следи гостовање у Новом Саду на Стеријином позорју, на Петроварадину. Шта ће бити у случају кише?

Ха, неће бити представе, али идемо, коцкамо се! Ленка и ја долазимо у Нови Сад за који дан, почињемо пробе за пет представа које ћемо показати публици. Веома се радујемо томе, нарочито „Краљу Лиру” на Петроварадинској тврђави, јер смо и иначе, костимографски, ову представу сместили у период Аустроугарске. Петроварадин је зато идеалан за „Краља Лира”.