„Ресетовање” односа између САД и Србије

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 19. маја – Иако приликом испраћаја потпредседника Џозефа Бајдена на просторе бивше Југославије овде није било ванредних мера безбедности као у местима у којима га дочекују, ипак је за сутра предвиђена ванредна, готово незабележена, коинциденција догађаја – у Вашингтону и Београду. Јер, док председник Борис Тадић буде разговарао с гостом, највишег америчког ранга у посети Србији за последњих четврт века, у Белој кући ће њен нови шеф Барак Обама примити акредитивна писма новог амбасадора Србије Владимира Петровића.

Утисак је, за који нема службене потврде, да та подударност није случајна. Њоме се, рекло би се, појачава најава овдашњег овлашћеног „високог званичника” Обамине администрације, о чему је „Политика” известила, да односи две земље треба да се „ресетују” (што је израз који се употребљава за поновни старт компјутерске комуникације, нарочито кад се у њој испоставе проблеми).

Да би се нагласило оно до чега је овдашњим званичницима стало – да наступа фаза „новог дефинисања” односа између Америке и Србије.

У тој фази приступи будућности треба да се „отарасе” непријатељске блиске прошлости, када су две земље биле на непријатељској нози, чији је врхунац био у пролеће пре десет година, када је НАТО, на челу са САД, бомбардовао ондашњу СРЈ – „да би зауставио њено етничко чишћење на Косову”.

Укратко: почнимо из почетка, при чему ћемо уважити чињеницу да се не слажемо о статусу Космета. Вашингтон је, као што је познато, био главни заговорник признавања те покрајине Србије као независне државе, што је Београд одбацио и, без нове конфронтације, затражио консултативно мишљење Међународног суда правде.

Предстоји, наравно, дуг процес трагања за „компромисом” до кога, по међународном праву, треба да дође иако се ради о вишеструко неуједначеном односу снага и принципа. Прво, приштинску декларацију о независности признале су САД и већина земаља ЕУ. Друго, то је још далеко од овдашњег циља да јужна покрајина Србије буде прихваћена у УН као држава, јер је њено осамостаљење, прокламовано пре 15 месеци, признало 58 чланица светске организације коју чине 192 међународно признате државе. Треће, једно од начела УН јесте неприкосновеност територијалног интегритета њених чланица. Четврто, садашња „решења” на просторима изван Словеније па и Хрватске очигледно нису истрајна решења. Четврто, нису у складу, најблаже речено, ни приступи западних и незападних великих сила којих се ситуација непосредно или посредно тиче. Пето, тек треба да се нађе заједнички приступ САД и ЕУ „профилисању” оног што је некада била Југославија.

У сваком случају, боље је размењивати мишљења него се ушанчити на позицијама супротстављених исправности. Томе би требало да допринесе и Бајденова посета Сарајеву, Београду и Приштини.

Све те стране добиле су знатне подстицаје. Косово је учлањено у ММФ. Србија је од ММФ-а добила подршку у износу од близу три милијарде евра. Амерички сенатори су изгласали резолуцију подршке „обједињавању” БиХ, која не обавезује никога али скицира овдашњу, рекло би се, главну преокупацију у америчким „недовршеним пословима на Балкану”.

За сутра програмирани догађаји – долазак Бајдена из Сарајева у Београд и предаја акредитивних писама амбасадора Србије америчком председнику (иначе чикашким суграђанима) тим мање делују као само пука временска подударност. Симболика је битна у многим недокучивостима. Па и у дипломатији „ресетовања” односа.     

М. Пантелић