ВЈЕРА МУЈОВИЋ

Ја сам велика путница. Не могу да се одлучим где ми је било најлепше – језеро Женева у Висконсину (САД), или лето у Чикагу, Париз по ко зна који пут, Лондон у коме није било кише тог лета мог боравка, Санкт Петербург за време белих ноћи, Скијатос, Напуљ, егзотика Кавказа, Грузија, Јерменија... Можда ипак Сен Барт, Кариби (West French Indies)?!

Из Париза се прво лети осам сати до карипског острва Сен Мартин или Гвадалупе, а потом непријатних петнаест минута над водом малим авионом до минијатурног острва Сен Барт. Све даље је – рај.

Вила Нурејев у којој сам била смештена не налази се поред воде, већ над водом, на стенама изнад воде. Градио је амерички адмирал да може да одоли и најснажнијим циклонима. Садашња власница је кућу купила после Нурејевљеве смрти на аукцији код Кристија. Кућа је сва од дрвета, освеженог белим ланом и мрежама за комарце на сваком кревету. Према мору није тераса, него огроман простор сцене, где је Нурејев играо. А ми смо ту лежали, одмарали се после плаже, хранили галебове...

Плаже су баш као са слика. Зелене и плаве боје су баш такве у стварности (ништа није додато у фото-шопу). Вода је јако топла – око 27 степени, а напољу је било око 28–30. Идеално. Са једне стране острва су плаже где увек има таласа на којима можете да скачете (Салин, Гувернер...), а са друге плаже ’за пливање’ (Сен Жан, Лорион...). Плаже су пусте, јер су богати Американци сувише лењи да би долазили до плаже, кад им је базен пред апартманом. Наравно, осим дивљих, има и неколико сређених плажа, нпр. Ла плаге у Сен Жану. На њима сам уживала на други начин – у доброј храни и пићу.

Острво Сен Барт, или Свети Батроломеј (површине свега 25 км2) до 1877. било је шведско, али су га Швеђани, пошто није било слатке воде, поклонили Французима. Зато се и лука зове Густавија, а још стоје називи улица на шведском. Има око десет хиљада становника – три хиљаде чини домаће становништво, а око седам тзв. метро (они из метрополе, тј. из Француске). Ови домаћи су пре тридесетак година јако тешко и сирото живели, били готово одсечени од света. Понекад су имали радио, као луксуз, па се зато неки зову Жакар, Наполеон, Молијер. То су била имена која су могли да чују. Са Жакаром смо ишли на пецање. Кад не пеца, он ради као чистач на аеродрому. На острву постоји и једна школа. Каква – најбоље ће илустровати пример да њен професор, градоначелник Сен Барта, и моја домаћица, нико од њих троје није знао, нити икад чуо да постоји, а камоли где је Београд. Али, срели смо и Жака Золтија који је као фотограф провео неколико месеци на Мокрој гори на снимању последњег Кустуричиног филма.

Сен Барт је постао ексклузивно летовалиште откад је ту Рокфелер седамдесетих купио вилу. Овде је највише туриста за Божић, па све до пролећа. На Сен Барту се не плаћа порез, нема књижара, али зато има много бутика чувених француских креатора и, најважније, драгуљара и произвођача сатова. То занима америчке туристе који немилице троше новац.

Храна је фантастична и јако скупа у ресторанима. Нуде рибу – ораду, туну, јастоге и плодове мора, свакојаке салате, десерте од манга, папаје и маракује. Готово сви ресторани су феноменални – Тамаран, Маyа′с, Селект... На Карибима морате да на крају оброка попијете њихов специјалитет  – рум – нарочито добар у Бар де л′убли (Бар заборава).

Хтела бих да видим Сицилију, не бих више никада волела да идем у земље Магреба, није ми се ни мало допало, хтела бих у Јапан и у подножје Хималаја, и опет у Скандинавију, опет у Рим. Дакле, по Црњанском – код Хиперборејацa.

 Глумица Народног позоришта