VJERA MUJOVIĆ

Ja sam velika putnica. Ne mogu da se odlučim gde mi je bilo najlepše – jezero Ženeva u Viskonsinu (SAD), ili leto u Čikagu, Pariz po ko zna koji put, London u kome nije bilo kiše tog leta mog boravka, Sankt Peterburg za vreme belih noći, Skijatos, Napulj, egzotika Kavkaza, Gruzija, Jermenija... Možda ipak Sen Bart, Karibi (West French Indies)?!

Iz Pariza se prvo leti osam sati do karipskog ostrva Sen Martin ili Gvadalupe, a potom neprijatnih petnaest minuta nad vodom malim avionom do minijaturnog ostrva Sen Bart. Sve dalje je – raj.

Vila Nurejev u kojoj sam bila smeštena ne nalazi se pored vode, već nad vodom, na stenama iznad vode. Gradio je američki admiral da može da odoli i najsnažnijim ciklonima. Sadašnja vlasnica je kuću kupila posle Nurejevljeve smrti na aukciji kod Kristija. Kuća je sva od drveta, osveženog belim lanom i mrežama za komarce na svakom krevetu. Prema moru nije terasa, nego ogroman prostor scene, gde je Nurejev igrao. A mi smo tu ležali, odmarali se posle plaže, hranili galebove...

Plaže su baš kao sa slika. Zelene i plave boje su baš takve u stvarnosti (ništa nije dodato u foto-šopu). Voda je jako topla – oko 27 stepeni, a napolju je bilo oko 28–30. Idealno. Sa jedne strane ostrva su plaže gde uvek ima talasa na kojima možete da skačete (Salin, Guverner...), a sa druge plaže ’za plivanje’ (Sen Žan, Lorion...). Plaže su puste, jer su bogati Amerikanci suviše lenji da bi dolazili do plaže, kad im je bazen pred apartmanom. Naravno, osim divljih, ima i nekoliko sređenih plaža, npr. La plage u Sen Žanu. Na njima sam uživala na drugi način – u dobroj hrani i piću.

Ostrvo Sen Bart, ili Sveti Batrolomej (površine svega 25 km2) do 1877. bilo je švedsko, ali su ga Šveđani, pošto nije bilo slatke vode, poklonili Francuzima. Zato se i luka zove Gustavija, a još stoje nazivi ulica na švedskom. Ima oko deset hiljada stanovnika – tri hiljade čini domaće stanovništvo, a oko sedam tzv. metro (oni iz metropole, tj. iz Francuske). Ovi domaći su pre tridesetak godina jako teško i siroto živeli, bili gotovo odsečeni od sveta. Ponekad su imali radio, kao luksuz, pa se zato neki zovu Žakar, Napoleon, Molijer. To su bila imena koja su mogli da čuju. Sa Žakarom smo išli na pecanje. Kad ne peca, on radi kao čistač na aerodromu. Na ostrvu postoji i jedna škola. Kakva – najbolje će ilustrovati primer da njen profesor, gradonačelnik Sen Barta, i moja domaćica, niko od njih troje nije znao, niti ikad čuo da postoji, a kamoli gde je Beograd. Ali, sreli smo i Žaka Zoltija koji je kao fotograf proveo nekoliko meseci na Mokroj gori na snimanju poslednjeg Kusturičinog filma.

Sen Bart je postao ekskluzivno letovalište otkad je tu Rokfeler sedamdesetih kupio vilu. Ovde je najviše turista za Božić, pa sve do proleća. Na Sen Bartu se ne plaća porez, nema knjižara, ali zato ima mnogo butika čuvenih francuskih kreatora i, najvažnije, draguljara i proizvođača satova. To zanima američke turiste koji nemilice troše novac.

Hrana je fantastična i jako skupa u restoranima. Nude ribu – oradu, tunu, jastoge i plodove mora, svakojake salate, deserte od manga, papaje i marakuje. Gotovo svi restorani su fenomenalni – Tamaran, Maya′s, Selekt... Na Karibima morate da na kraju obroka popijete njihov specijalitet  – rum – naročito dobar u Bar de l′ubli (Bar zaborava).

Htela bih da vidim Siciliju, ne bih više nikada volela da idem u zemlje Magreba, nije mi se ni malo dopalo, htela bih u Japan i u podnožje Himalaja, i opet u Skandinaviju, opet u Rim. Dakle, po Crnjanskom – kod Hiperborejaca.

 Glumica Narodnog pozorišta