Менаџери као ванземаљци

У расправу о немачким босовима, који су наједном постали запаљива политичка тема, уље на ватру долио је и шеф државе Хорст Келер.

Председниково упозорење да врхунски менаџери угрожавају социјални мир, стуб носач немачке државе благостања и просперитета - земља са најмање штрајкова и социјалних потреса - схваћено је као оптужба и осуда њихове неумерености и грамзивости.

Непосредан повод за овако јаке речи иначе умереног Хорста Келера, који је по свом професионалном "пореклу" и биографији ближи менаџерима - на чело државе дошао је из фотеље директора Међународног монетарног фонда - него политичарима, била је, по свему судећи, иако председник није спомињао конкретне примере, најновија вест да су плате водећих људи у "Поршеу" одлетеле у небо.

Шест првих менаџера "Поршеа" зарадило је у 2006, како је недавно обелодањено, 107,3 милиона евра. Од тог вртоглавог износа више од половине отишло у џеп шефа култног и неспорно успешног произвођача луксузних спортских аутомобила Венделина Видекинга: са 60 милиона "апанаже" он је заузео неприкосновено прво место међу немачким босовима.

Шеф државе је очигледно помно ослушкивао "жамор" обичних људи, који одавно оптужују велике босове да се понашају као да су "пали с неба", делећи између себе благо и кад другима, па ни фирмама које воде, не иде добро. И Келер их, наиме, опомиње да не губе осећај за реалност и да практикују "културу умерености": људи имају јак осећај да нешто није у реду ако менаџерима плате вртоглаво расту док другима стагнирају.

Један институт је управо објавио да реални приходи "обичних" немачких грађана опадају. За то је крива "експлозија цена" животних намирница и енергената, гаса, струје и бензина. То је подстакло инфлацију: она је, први пут после тринаест година, прешла у овој земљи три одсто.

Позиви на "социјалну одговорност", етику и патриотизам, кад је реч о босовима, немају, међутим, много ефекта. Кад су првог човека прве и најмоћније немачке банке, Дојче банке, Јозефа Акермана са свих страна засули жучним критикама, због заиста шокантне одлуке да у години кад је банка остварила рекордну добит отпусти неколико хиљада запослених, овај Швајцарац је запретио да ће седиште институције са националним предзнаком преселити у - иностранство.

Акерман је, иначе, до сада водио листу најбоље плаћених немачких менаџера. Сада је са 13,2 милиона евра годишње зараде постао наједном, у односу на првог човека "Поршеа" Видекинга (60 милиона) "богати сиромах".

И међу онима који се у атмосфери усковитланих политичких страсти због "менаџера ванземаљаца" бацају на њих дрвљем и камењем чују се упозорења да је сва ова повика јалов посао: и кад је реч о менаџерима важи неприкосновени принцип капитализма - принцип понуде и потражње. Свако од њих понаособ има своју цену.

Нови шеф "Сименса" Петер Лешер није, кажу, хтео да дође у минхенску централу великог концерна (готово пола милиона запослених широм света!) док му нису понудили (годишњу) плату од 8,5 милиона евра. Његов малерозни претходник, који се кратко задржао на кормилу "Сименса", Клаус Клајнфелд имао је "само" 5,75 милиона. Клајнфелд је одмах прешао у "други тим" и као први човек једне америчке фирме, која конкурише "Сименсу" добио знатно више.

Земља "неограничених могућности" и такође неограничених зарада, Америка, кад су у питању менаџери звучних имена, "заразно" делује на немачке босове и њихове апетите.

Правдајући зараде које обичним немачким грађанима "подижу притисак", они најчешће указују на пример њихових америчких колега: у поређењу са менаџерском првом лигом са оне стране Атлантика, плате немачких босова делују заиста скромно.

То очигледно зна и Јозеф Акерман. Доскора, и годинама, најбоље плаћени менаџер у Немачкој се, кажу, припрема да "промени дрес". Наводно га чека фотеља првог човека у америчкој Сити банци где неће морати да ради, као до сада, за "тричавих" 13,2 милиона евра...