Окружен планинама, скривен снегом

Иако има пет приступних праваца, Босиљград није место у које се успут свраћа. За оне који се баш тамо намере, најзанимљивији су прилази преко Трговишта и Радовнице или онај преко Бесне Кобиле, али туда се не пролази без „ладе ниве” или неуништивог „фиће”, краља српских недођија. У зимским условима су, међутим, ти правци искључени. Додуше, тад је проблематичан и главни прилаз преко Власинског језера, јер је 1.200 метара висок превој Промаја углавном блокиран снегом. Најпроходнији је делом који води кроз Бугарску и 40 километара удаљеном Ћустендилу, али је уласком наших комшија у Европску унију, тај правац, због шенгенских виза постао проблематичан.

Аутобус из Београда у Босиљград полази око поноћи и преко Ниша и Власинског језера пристиже на одредиште око осам сати ујутро. Ако вас јутарње сунце пробуди на превоју код Власинског језера уживаћете у игри јутарње магле над језером, а потом у пределима нетакнуте природе којима вијуга пут пратећи Божичку реку. Код језера се одваја пут за Стрезимировце, гранични прелаз према Бугарској, и манастир Паљу, за који мештани тврде да је најстарији у Европи. Манастирска црква је посвећена Ваведењу пресвете Богородице и подигнута је у 15. веку на темељима старије богомоље. Поред заборављеног манастира налазе се два лековита извора, од којих је један добар за очи, а други, кажу, прија трудницама. Прича се да је Свети Сава два пута походио Паљу.

Недирнута природа

Пут који се лагано спушта ка Босиљграду прво свраћа у село Божицу у коме се налазе две цркве, две продавнице и неколико старих кућа са препознатљивим балконима. Неколико километара даље, река се полако шири и прераста у Лисинско језеро. Воде Лисинске и Божичке реке је зауставила брана, а моћне пумпе их у периодима вршних вредности струје враћају уз планину, до двадесетак километара удаљеног Власинског језера.

(/slika2)Босиљград лежи у пространој котлини где се Божичка и Љубатска река спајају и теку као Драговиштица. Кажу да је некад ту владао краљ Бусило по коме је и град добио име. Када су Турци освојили ове крајеве, народ се разбежао и Крајиште је остало пусто све до 17. века. Процес обнове никад није завршен, данас цела општина има непуних десет хиљада становника.

У граду који је практично спојен са суседним селом Рајчиловац налазе се хотел „Дукат” са локалном радио станицом, неколико ресторана, Дом здравља, Центар за културу, основне и средња школа, спортска хала, зелена пијаца, више продавница и неколико предузећа која су приватизована или су у фази приватизације. Највеће богатство општине су недирнута природа, односно простране шуме и обиље лековитог биља, значајна рудна богатства и велике могућности за бављење сточарством. Највећи део општине се налази изнад 700 метара надморске висине, а планински врх Бесна кобила се издиже до 1923 метра.

Главни снабдевач питком водом је оближње село Извор, које је донедавно било и општинско седиште. Осим по богатим изворима и налазиштима фосфата, село је познато по необично пространој и лепој цркви. Прича се да су током турске владавине мештани хтели да подигну цркву поред извора и да је посвете Светој Тројици. Турци су, у жељи да се наругају раји, дозволили да црква буде подигнута на простору који покрива једна говеђа кожа. Домишљати мештани су кожу исекли на узане траке и њом оивичили простор који црква данас заузима.

Светац у турској одори

Ретки посетиоци овог града обавезно посећују и село Белут у коме се налази необична етнографска поставка. Њеног аутора сам срео у пролазу и како је журио нисам имао прилику да са њим разговарам о пројекту „Осмог дана” на којем већ деценијама ради. У кућице од блата и прућа, какве су у том крају уобичајене, он је сместио предмете које су некад користили његови суграђани, и обогатио их натписима на дрвеним плочама које повезују различите религије и различите цивилизације.

(/slika3)Најсликовитији део Босиљградске општине је пут ка планинама Дукат и Бесној Кобили, који прати доњи ток Љубатске реке и њену клисуру. На једном делу река је зајажена и ту се мештани расхлађују током врелих летњих дана (којих овде и нема баш превише). Иначе, на основу испитивања Хигијенског завода из Врања, становници Босиљграда пију најчистију воду у том делу Србије.

Доња Љубата је типично планинско село са препознатљивим кућама тог краја. Окружена је планинским врховима Бесна Кобила (1.923 метра), Црноок (1.881 метар) и Валози (1.829 метара) и бескрајним ливадама. У селу се налази црква посвећена Вазнесењу Господњем која је недавно обновљена. На иконостасу пажњу привлачи лик у турској одори. Међутим, крст у руци и на фесу и натпис објашњавају да је реч о великомученику Георгију. Како је црква обнављана и у периоду турске управе, Георгије је лакше налазио материјал за обнову богомоље обучен у турску одежду.

Пут који из Босиљграда иде ка југоистоку после 13 километара продужава у Бугарску, ка граду Ћустендилу. Донедавно је то била честа одредница становника Босиљграда, поготово у зимским месецима, када је превој Промаја завејан. По причи мештана, уласком Бугарске у Европску унију ћустендилски крај је опустео, јер су комшије кренуле у Европу за бољим послом.

Од граничног прелаза Рибарци пут води ка југу до тромеђе Србије, Бугарске и Македоније. То је слабо насељен крај у којем је вредно помена заштићено подручије Јарешник и ловиште Божичка река.

Јеловник становника Босиљграда се не разликује много од менија околних места. Посебност њиховог краја је „зеленик” – бурек са зељем и сиром.