Вишак информација

Када мозак изложимо превеликом броју утисака, он показује поремећај функције. Мењајући од куће до посла два превоза, гледамо у сто људи, али их не видимо, чујемо много гласова, али их не слушамо. Тако је и с информацијама. Преплављени смо њима у толикој мери да мозак не успева да на сваку адекватно одговори. То доводи до кошмара који се манифестује на лицу градског становника.

Брзина уласка информација којој је мозак изложен, онемогућава му да адекватно одговори и он нашем лицу шаље превелики број контрадикторних задатака. Тада лице поприма безизражајно апатични изглед, смех као знак опуштености нестаје, а нема ни грча него је празно напет с погледом упртим ни у шта. Људи с којима се гурамо у тролејбусу имају поглед привидно упрт у даљину, али уопште не региструју излоге, билборде поред којих пролазе.

Између борбе и бега, као еволуционих одговора на било који облик угрожености, градски човек бира један посебан облик – ступор, нереаговање, пасивност узроковану блокадом мождане функције због превеликог броја утисака у јединици времена.

Платон је тврдио да је хумано живети у граду до 5.000 становника (толико је било плоча на атинској агори – тргу). То је број људи где свако сваког познаје, контакти су лични и нема осећања угрожености, које настаје повећањем безличних контаката с непознатима.

Како је човек, између осталог, и територијално биће, што значи да се осећа сигурно и опуштено само на познатом терену, сваки иступ у непознато чини га тескобним, анксиозним. Данашњи мегалополиси су ту анксиозност увећали до параноичности. А параноја наступа кад само мало више важности придајемо стварима, појавама или речима него што им у стварности припада.

У градском животу мало нам треба да посумњамо како неко буљи у нас или нас прати. Ако није изненадна љубав на први поглед, вероватније је да је џепарош.

Да би се заштитио од „прегрејавања” које води у патологију, мозак се штити блокадом функције. То је стање пасивности, апатије, абулије – безвољности, губитка иницијативе, као створено за оне, које је Ђуро Шушњић обележио генијалном синтагмом – рибари људских душа. У таквим стањима људи су пријемчиви за било који облик манипулације, све им је „равно до Косова”. Реагују махинално, прихватају оно што се прво понуди, купују цигарете чију су рекламу управо видели на телевизији, гласају за лик с прве бандере, подобни су за било који облик манипулативног понашања.

У шпијунажи су на највећој цени они људи који имају способност деловања путем такозване оверинформације. То значи да вас они обаспу целом батеријом информација, али вас истовремено онемогућују да одредите ред вредности, шта је стварно значајно, а шта је димна завеса. За то су способни само врхунски интелигентни шпијуни. Већина људи су просечни и на њих обиље података делује збуњујуће, јер изнад неког степена нису способни да користе искуство и школско образовање да успоставе хијерархијски ред вредности. Како се то одражава у практичном животу?

Па, тако што је у свету данас безначајан број државника, људи способних да у глави држе управљање великим системима, а имамо на хиљаде чиновника, који су се попели по страначкој хијерархијској лествици на место изнад својих објективних способности. Зато нам и иде овако како иде. Обичан свет треба да се чува од превеликог броја утисака јер они блокирају нормално функционисање мозга. Тада, због блокаде, човек постаје нехотице пријемчив и за оно што стварно не би хтео и што није у његовом најбољем интересу, што би се рекло „ради у корист своје штете”.

То стање, уз помоћ мало вере у теорију завере, користе многи манипулатори који, као и увек, добро живе на туђој глупости. Што би рекао бесмртни јунак Остап Бендер: „Идеје наше, бензин ваш!”.