У мочвари мржња цвета

Марина Кар, списатељица нове генерације, појавила се деведесетих година прошлог века и убрзо је уврштена у ред позоришних писаца од које ирско и британско позориште има шта да очекује. Ирска драмска школа је позната по издашној жестини и хумору који, истина, овој представи недостаје. Марина Кар је непопустљива и иде корак даље. Породица којом се ова списатељица бави је из корена брутална, мрачна од давнина до данашњих дана и готово да у њеној драми нема ниједног лика за који не бисмо могли да кажемо да су му душа и тело, прошлост, сећање, садашњост и сутрашњица претрпани блатом и калом, мраком, преступима, инцестима, свакојаким ужасима.

Да, људи су окрутни до изнемоглости. До грла у тами и звероликости, ретко срећни, и са мало осећања за друге, па чак и оне најближе. Зашто је тако, мора ли бити тако? „У мочвари” је драма која је некад била трагедија! Драма за коју бисмо рекли да је „мрак над мраковима”, а желела би да буде песма над песмама, трагедија над трагедијама. Без опроста, тешка, коренита људска окорелост!

Такав је човек мочваре, црне, крваве, злочиначке прошлости, затрављене и затроване минулости, живовања које се исцрпљује у стварности као мочвари, одбачености, трулежи, на отпаду, и у духовној испразности и истрошености. Дроњци, блато, жабокречина, пороци и немаштина у изобиљу, беда бедина, духовна и материјална (сценограф и костимограф Ангелина Атлагић), крвава отимачина и борба за шаку земље и новца, за оно мало душе и љубави чије лице нестаје у баруштини света. Над мочваром у коју тону ликови Марине Кар лебди моћна музика Тома Вејтса и лепет крила угинуле црне лабудице.

Све нам то изгледа убитачно и безизлазно, ненормално, али у пределима мочваре, као оквира метафоре, живи велики део људи на мајчици земљи, у одбаченим приколицама и изанђалим фотељама, на маргини добра и љубави, оскудевајући у свему што је на некој другој, лепшој, духовно и материјално богатијој страни света.

И није тако од јуче. Тако је било, тако јесте, и мало је изгледа да ће бити другачије. Бол, патње, злостављање! Као у античким трагедијама, али са протагонистима који једва да су још људи! А хтели би, желели би и они. И да живе као људи, да воле, да се извуку из мочваре, да из блата и кала из крви крену ка пространом плавом мору у знаку меденог месеца!

Није језик драмских ликова „У мочвари” раскошан, разгранат, ни пребогат, као ни њихов живот. Скучено, заточено, абнормално, ударено; и, готово да овде не може бити речи о такозваном нормалном људском бићу и животу. Борба, отимачина, гад и гадост, мржња, унакаженост, проклетство и казна за давне, и грехове који нас очекују; утваре, наказе, сабласти, духови. Мање-више све драме које је Марина Кар исписала, могле би носити заједнички наслов „Дубоко у тами”. Мрак наслеђени, давни, нагомилани, мрак садањи, мрак и душевна пустош која и данас испуњава оскудни, закинути живот мушкарца и жене руралних крајева и душа.

Све као да превазилази меру људског, па бисмо у драмама Марине Кар могли говорити о активитету „материјала” који бисмо назвали недовољно људско, па ипак, и тако крваво и приземно, у покрету на горе, и ка љубави и поезији. Погледајмо: Мачкарица Јелисавета Саблић – помало жена, помало вештица, унакажено људско биће које крије тајну о прошлости и будућности, помало врачара, помало надрилекарка; госпођа Килбрајд Јасмине Аврамовић чије понашање је мешавина лудила, смишљености, осветољубивости, излуђености, апсурдности; ћерка Џози Љуме Пенов, изгубљене и прорачунате, дирљиве, али већ задојене водама и отровима древне ирске мочваре; Каролина Дубравке Ковјанић, која се бори и отима за оно мало кратке женске среће, час сетна, час осорна, охола; окоштали, зверолики младин отац Зејвер Михаила Јанкетића; излапели свештеник Вилоу Миодрага Радовановића; груби, у мушку бездушност и ограниченост утонули Картиџ Војина Ћетковића и, најзад, драматична, претећа, у мајчинство љубави и љубомору урасла, потресна Хестер Тамаре Вучковић.

Све су то померена бића, погурана животом без живота и љубављу без љубави, ка дну, у мрак и суноврат, у борбу на живот и смрт. Порекнута љубав и осамљеност које немоћ претвара у моћну и драматичну мржњу. Људскост на ивици, у крајностима, згасла у мочвари предака и наследника, у метафори пада и кривотворења живота, свеколике, особито агресивне сексуалне глади.

Редитељ Егон Савин се није уздржавао, нити је желео да протагонисте комада Марине Кар припитоми. Ишао је одважно до краја људске несреће и посрнућа, вапијући за поезијом постојања. „У мочвари” је крвава и тешка, али не и површна представа. Ако вас не забави, навешће вас да се замислите над сопственим, и над судбином живота људи које мочвара гута!

У осталим улогама: Весна Станковић, Никола Јовановић, Ђорђе Марковић. Превод Марија Стојановић. Драматурзи: Божо Копривица, Марина Миливојевић-Мађарев.