U močvari mržnja cveta

Marina Kar, spisateljica nove generacije, pojavila se devedesetih godina prošlog veka i ubrzo je uvrštena u red pozorišnih pisaca od koje irsko i britansko pozorište ima šta da očekuje. Irska dramska škola je poznata po izdašnoj žestini i humoru koji, istina, ovoj predstavi nedostaje. Marina Kar je nepopustljiva i ide korak dalje. Porodica kojom se ova spisateljica bavi je iz korena brutalna, mračna od davnina do današnjih dana i gotovo da u njenoj drami nema nijednog lika za koji ne bismo mogli da kažemo da su mu duša i telo, prošlost, sećanje, sadašnjost i sutrašnjica pretrpani blatom i kalom, mrakom, prestupima, incestima, svakojakim užasima.

Da, ljudi su okrutni do iznemoglosti. Do grla u tami i zverolikosti, retko srećni, i sa malo osećanja za druge, pa čak i one najbliže. Zašto je tako, mora li biti tako? „U močvari” je drama koja je nekad bila tragedija! Drama za koju bismo rekli da je „mrak nad mrakovima”, a želela bi da bude pesma nad pesmama, tragedija nad tragedijama. Bez oprosta, teška, korenita ljudska okorelost!

Takav je čovek močvare, crne, krvave, zločinačke prošlosti, zatravljene i zatrovane minulosti, živovanja koje se iscrpljuje u stvarnosti kao močvari, odbačenosti, truleži, na otpadu, i u duhovnoj ispraznosti i istrošenosti. Dronjci, blato, žabokrečina, poroci i nemaština u izobilju, beda bedina, duhovna i materijalna (scenograf i kostimograf Angelina Atlagić), krvava otimačina i borba za šaku zemlje i novca, za ono malo duše i ljubavi čije lice nestaje u baruštini sveta. Nad močvarom u koju tonu likovi Marine Kar lebdi moćna muzika Toma Vejtsa i lepet krila uginule crne labudice.

Sve nam to izgleda ubitačno i bezizlazno, nenormalno, ali u predelima močvare, kao okvira metafore, živi veliki deo ljudi na majčici zemlji, u odbačenim prikolicama i izanđalim foteljama, na margini dobra i ljubavi, oskudevajući u svemu što je na nekoj drugoj, lepšoj, duhovno i materijalno bogatijoj strani sveta.

I nije tako od juče. Tako je bilo, tako jeste, i malo je izgleda da će biti drugačije. Bol, patnje, zlostavljanje! Kao u antičkim tragedijama, ali sa protagonistima koji jedva da su još ljudi! A hteli bi, želeli bi i oni. I da žive kao ljudi, da vole, da se izvuku iz močvare, da iz blata i kala iz krvi krenu ka prostranom plavom moru u znaku medenog meseca!

Nije jezik dramskih likova „U močvari” raskošan, razgranat, ni prebogat, kao ni njihov život. Skučeno, zatočeno, abnormalno, udareno; i, gotovo da ovde ne može biti reči o takozvanom normalnom ljudskom biću i životu. Borba, otimačina, gad i gadost, mržnja, unakaženost, prokletstvo i kazna za davne, i grehove koji nas očekuju; utvare, nakaze, sablasti, duhovi. Manje-više sve drame koje je Marina Kar ispisala, mogle bi nositi zajednički naslov „Duboko u tami”. Mrak nasleđeni, davni, nagomilani, mrak sadanji, mrak i duševna pustoš koja i danas ispunjava oskudni, zakinuti život muškarca i žene ruralnih krajeva i duša.

Sve kao da prevazilazi meru ljudskog, pa bismo u dramama Marine Kar mogli govoriti o aktivitetu „materijala” koji bismo nazvali nedovoljno ljudsko, pa ipak, i tako krvavo i prizemno, u pokretu na gore, i ka ljubavi i poeziji. Pogledajmo: Mačkarica Jelisaveta Sablić – pomalo žena, pomalo veštica, unakaženo ljudsko biće koje krije tajnu o prošlosti i budućnosti, pomalo vračara, pomalo nadrilekarka; gospođa Kilbrajd Jasmine Avramović čije ponašanje je mešavina ludila, smišljenosti, osvetoljubivosti, izluđenosti, apsurdnosti; ćerka Džozi Ljume Penov, izgubljene i proračunate, dirljive, ali već zadojene vodama i otrovima drevne irske močvare; Karolina Dubravke Kovjanić, koja se bori i otima za ono malo kratke ženske sreće, čas setna, čas osorna, ohola; okoštali, zveroliki mladin otac Zejver Mihaila Janketića; izlapeli sveštenik Vilou Miodraga Radovanovića; grubi, u mušku bezdušnost i ograničenost utonuli Kartidž Vojina Ćetkovića i, najzad, dramatična, preteća, u majčinstvo ljubavi i ljubomoru urasla, potresna Hester Tamare Vučković.

Sve su to pomerena bića, pogurana životom bez života i ljubavlju bez ljubavi, ka dnu, u mrak i sunovrat, u borbu na život i smrt. Poreknuta ljubav i osamljenost koje nemoć pretvara u moćnu i dramatičnu mržnju. Ljudskost na ivici, u krajnostima, zgasla u močvari predaka i naslednika, u metafori pada i krivotvorenja života, svekolike, osobito agresivne seksualne gladi.

Reditelj Egon Savin se nije uzdržavao, niti je želeo da protagoniste komada Marine Kar pripitomi. Išao je odvažno do kraja ljudske nesreće i posrnuća, vapijući za poezijom postojanja. „U močvari” je krvava i teška, ali ne i površna predstava. Ako vas ne zabavi, navešće vas da se zamislite nad sopstvenim, i nad sudbinom života ljudi koje močvara guta!

U ostalim ulogama: Vesna Stanković, Nikola Jovanović, Đorđe Marković. Prevod Marija Stojanović. Dramaturzi: Božo Koprivica, Marina Milivojević-Mađarev.