Откуд клубовима капитал

Коначно се појавио Нацрт закона о спорту! Ипак, верујем да овај дуги и само наизглед конфузно писан текст неће никада бити усвојен. У супротном, нашли бисмо се у грдним невољама и аферама.

Нацрт предвиђа две врсте клубова: удружења и привредна друштва (предузећа). Можда није лоше што нацрт троши чак 60 чланова на регулисање рада клуба када се организује као удружење. То је заиста потребно боље уредити него до сада. Изненађује, међутим, да су само четири члана посвећена раду клуба ако се организује као предузеће у спорту. Као да држава намерава да контролише, регулише и ограничава слободу удруживања грађана, а да јој ни контрола, ни регулација нису потребне за оне који преко спорта хоће да праве профит. За такве ће важити прописи као и за свако друго предузеће, иако према Нацрту спортска делатност баш и није као свака друга него је „од посебног значаја” (чл. 2).

Негде на самом крају текста Нацрта, помало затурену под дугим и нејасним насловом: „Пријава за евидентирање и утврђивање имовине, односно капитала и приватизација” налазимо једну прилично друкчију причу о клубовима, спортским савезима и друштвима. Као што бива, прича почиње сасвим наивно: сви клубови, савези и друштва дужни су да у року од 90 дана по ступању на снагу закона поднесу нешто што се назива евиденциона пријава „ради утврђивања друштвеног, односно државног капитала” (чл. 169). Откуд у клубовима капитал, па још друштвени? Капитал се обично налази у предузећима која постоје и послују ради профита. Откуд одједном капитал у удружењу оних које привлачи спорт, што је и по овом нацрту ствар непрофитног карактера (чл. 34)?

Творци нацрта, очито хоће да некако узму клубове из руку неодговорних и неозбиљних чланова и пребаце их у руке озбиљних приватних инвеститора пуних воље да брину о спорту. Но, кад писци закона настоје да богатим људима омогуће да се својим новцем, под повољним условима и уз све остало чиме се баве, огледају и у спорту, морају то да прикажу као логичан, легалан процес. Зато су га упаковали у форму приватизације. При том су се суочили са следећим проблемом: не може се приватизовати удружење (људи, тако рећи) какво је обично клуб, па чак ни имовина ако је у власништву клуба. Ту се ни овај нацрт не колеба: клуб као спортско удружење власник је своје имовине (не капитала!) чак и ако потиче од државне субвенције (чл. 71). Како онда да се приватизује нешто што је својина удружених чланова, која је, дакле, већ приватна? Изгледа да су се творци Нацрта досетили да покушају да ту имовину прогласе државним и друштвеним капиталом.

Међутим, када држава и друштво улажу у клубове онда то чине ради спорта, а не ради стварања капитала. Но, свако ко познаје наш спорт зна да је такве имовине веома мало и да је ретко ко има,обично само када је клуб власник својих објеката. А ево и зашто: објекти су подигнути на градском земљишту које је сада државно и још није приватизовано. Клубови, међутим, по правилу, немају своје објекте (ретки су клубови попут Црвене звезде и Партизана који су и власници спортских објеката), па се имовина клубова, највећим делом, састоји од имена клуба, традиције и резултата, као и уговора са спортистима.

Дакле, ако друштвене имовине у спорту углавном нема, клубови, савези и друштва остали би власници своје имовине, па би ове организације и даље биле удружења (чл. 174) док би одредбе о приватизацији друштвеног капитала биле сувишне. Међутим, пошто се у Нацрту не говори о имовини већ о друштвеном капиталу, ова формулација указује да се тежи истој методологији и истом поступку који важе у приватизацији предузећа. Нацрт, иако прикривено, иде у том правцу (чл. 173). Ево и како.

Када клубови, савези и друштва доставе раније поменуту евиденциону пријаву и тражену документацију, она се упућује ником другом него Агенцији за приватизацију (чл. 171)! Агенција утврђује, најпре, удео, а затим и вредност идентификованог „друштвеног капитала”. Неће бити никакво изненађење ако Агенција имовину клуба третира као и имовину предузећа тј. да по одбитку обавеза, сву преосталу имовину идентификује као „друштвени капитал”. А то се онда не односи само на земљиште већ и на објекте које је клуб својим парама градио, на новац који је стекао, на уговоре тј. вредност играча и на сву осталу имовину спортског клуба, савеза или друштва. Затим, на основу налаза Агенције влада доноси одлуку о начину продаје тог, како Нацрт каже „државног” капитала (чл. 172), што значи да ће колективна приватна својина чланова клубова, савеза и спортских друштава бити, просто речено, национализована.

професор Економског факултета у Београду