Otkud klubovima kapital

Konačno se pojavio Nacrt zakona o sportu! Ipak, verujem da ovaj dugi i samo naizgled konfuzno pisan tekst neće nikada biti usvojen. U suprotnom, našli bismo se u grdnim nevoljama i aferama.

Nacrt predviđa dve vrste klubova: udruženja i privredna društva (preduzeća). Možda nije loše što nacrt troši čak 60 članova na regulisanje rada kluba kada se organizuje kao udruženje. To je zaista potrebno bolje urediti nego do sada. Iznenađuje, međutim, da su samo četiri člana posvećena radu kluba ako se organizuje kao preduzeće u sportu. Kao da država namerava da kontroliše, reguliše i ograničava slobodu udruživanja građana, a da joj ni kontrola, ni regulacija nisu potrebne za one koji preko sporta hoće da prave profit. Za takve će važiti propisi kao i za svako drugo preduzeće, iako prema Nacrtu sportska delatnost baš i nije kao svaka druga nego je „od posebnog značaja” (čl. 2).

Negde na samom kraju teksta Nacrta, pomalo zaturenu pod dugim i nejasnim naslovom: „Prijava za evidentiranje i utvrđivanje imovine, odnosno kapitala i privatizacija” nalazimo jednu prilično drukčiju priču o klubovima, sportskim savezima i društvima. Kao što biva, priča počinje sasvim naivno: svi klubovi, savezi i društva dužni su da u roku od 90 dana po stupanju na snagu zakona podnesu nešto što se naziva evidenciona prijava „radi utvrđivanja društvenog, odnosno državnog kapitala” (čl. 169). Otkud u klubovima kapital, pa još društveni? Kapital se obično nalazi u preduzećima koja postoje i posluju radi profita. Otkud odjednom kapital u udruženju onih koje privlači sport, što je i po ovom nacrtu stvar neprofitnog karaktera (čl. 34)?

Tvorci nacrta, očito hoće da nekako uzmu klubove iz ruku neodgovornih i neozbiljnih članova i prebace ih u ruke ozbiljnih privatnih investitora punih volje da brinu o sportu. No, kad pisci zakona nastoje da bogatim ljudima omoguće da se svojim novcem, pod povoljnim uslovima i uz sve ostalo čime se bave, ogledaju i u sportu, moraju to da prikažu kao logičan, legalan proces. Zato su ga upakovali u formu privatizacije. Pri tom su se suočili sa sledećim problemom: ne može se privatizovati udruženje (ljudi, tako reći) kakvo je obično klub, pa čak ni imovina ako je u vlasništvu kluba. Tu se ni ovaj nacrt ne koleba: klub kao sportsko udruženje vlasnik je svoje imovine (ne kapitala!) čak i ako potiče od državne subvencije (čl. 71). Kako onda da se privatizuje nešto što je svojina udruženih članova, koja je, dakle, već privatna? Izgleda da su se tvorci Nacrta dosetili da pokušaju da tu imovinu proglase državnim i društvenim kapitalom.

Međutim, kada država i društvo ulažu u klubove onda to čine radi sporta, a ne radi stvaranja kapitala. No, svako ko poznaje naš sport zna da je takve imovine veoma malo i da je retko ko ima,obično samo kada je klub vlasnik svojih objekata. A evo i zašto: objekti su podignuti na gradskom zemljištu koje je sada državno i još nije privatizovano. Klubovi, međutim, po pravilu, nemaju svoje objekte (retki su klubovi poput Crvene zvezde i Partizana koji su i vlasnici sportskih objekata), pa se imovina klubova, najvećim delom, sastoji od imena kluba, tradicije i rezultata, kao i ugovora sa sportistima.

Dakle, ako društvene imovine u sportu uglavnom nema, klubovi, savezi i društva ostali bi vlasnici svoje imovine, pa bi ove organizacije i dalje bile udruženja (čl. 174) dok bi odredbe o privatizaciji društvenog kapitala bile suvišne. Međutim, pošto se u Nacrtu ne govori o imovini već o društvenom kapitalu, ova formulacija ukazuje da se teži istoj metodologiji i istom postupku koji važe u privatizaciji preduzeća. Nacrt, iako prikriveno, ide u tom pravcu (čl. 173). Evo i kako.

Kada klubovi, savezi i društva dostave ranije pomenutu evidencionu prijavu i traženu dokumentaciju, ona se upućuje nikom drugom nego Agenciji za privatizaciju (čl. 171)! Agencija utvrđuje, najpre, udeo, a zatim i vrednost identifikovanog „društvenog kapitala”. Neće biti nikakvo iznenađenje ako Agencija imovinu kluba tretira kao i imovinu preduzeća tj. da po odbitku obaveza, svu preostalu imovinu identifikuje kao „društveni kapital”. A to se onda ne odnosi samo na zemljište već i na objekte koje je klub svojim parama gradio, na novac koji je stekao, na ugovore tj. vrednost igrača i na svu ostalu imovinu sportskog kluba, saveza ili društva. Zatim, na osnovu nalaza Agencije vlada donosi odluku o načinu prodaje tog, kako Nacrt kaže „državnog” kapitala (čl. 172), što znači da će kolektivna privatna svojina članova klubova, saveza i sportskih društava biti, prosto rečeno, nacionalizovana.

profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu