Магистар који се вратио из САД

ВИШЕ ОД СПОРТА
Предраг Вранеш (55) долази у ред оних људи који унапреде сваку делатност којој се посвете. Био је истакнути ватерполиста (голман Партизана, Црвене звезде и репрезентације), одличан студент, па електроинжењер у Институту "Михајло Пупин" у Београду. Затим је отишао у Америку, где је магистрирао рачунарске науке на Универзитету "Калифорнија" у Лос Анђелесу, а потом је ниво свог знања подигао у америчком истраживачком центру Ај-Би-Ема "Томас Вотсон".
После свега тога је кренуо путем којим се ређе иде. Није прихватио понуду да настави с докторским студијама у САД, него се вратио у "Пупин", где је постао директор "Рачунарства".
Већ једанаест година је директор Ес енд Ти Србија, компаније за реализацију сложених информативних решења, огранка интернационалне корпорације: Ес енд Ти Еј-Џи, информатичког лидера у средњој и источној Европи, присутној у 20 земаља, која ове године очекује промет од преко 500 милиона евра, а српска филијала планира 12 милиона евра...  

Вранеш је сад, углавном, окренут рачунарској технологији, промету и заради у свету и Србији. За читаоце "Политике" је причао о својој спортској каријери, школи, путовањима, породици...

Како доживљавате себе кад све саберете?

Одговорићу Вам једном софтверaшком шалом: "Да ли знате каква је разлика између Ларија Елисона, власника "Оракла", једног од најбогатијих људи на свету, и – Бога?" Одговор гласи: Бог не мисли да је Лари. Наравно, Елисон није сам... Шалу на страну. Чињеница је да сам имао успеха, али је чињеница и да је у свим делатностима, којима сам се бавио било и има бољих од мене. Међутим, имао сам заиста срећу да се у одређеним периодима живота увек нађем у јаким срединама, институцијама светских размера и под утицајем глобално јаких личности.

Да ли та оцена важи и за ватерполо?

Сигурно... Ево, један мој  саиграч из седамдесетих недавно је, надам се добронамерно, рекао: "Најбољи доказ да је Партизанова ватерполо школа без премца у свету је чињеница да су његови тренери и од Предрага Вранеша направили врхунског голмана"... А ја додајем: вођен узорима, који су ме инспирисали трудио сам се увек, и као спортиста и као стручњак, да на најбољи начин радим оно што волим и у шта верујем.

Кад сте упливали на гол Партизана?

Било је то 1967, кад сам дошао у клупску школу ватерпола. Имао сам жељу да будем играч, али тренери Влахо Орлић, Пеђа Станојевић и Љубиша Мечкић су ми, после више провера, доделили улогу голмана. Две године касније, захваљујући и незаборавном тренеру голмана Мишку Стевановићу, већ сам био стални члан јуниорске екипе, а 1974. сам, у конкуренцији с Марковићем и Новаковићем, био на голу првог тима Партизана на финалном турниру Купа европских шампиона у Београду. Освојили смо титулу, а годину касније поновили тај успех без изгубљене утакмице... На жалост, то су уједно и две последње Партизанове титуле европског првака.

Кад сте позвани у репрезентацију?

Било је то 1975. кад сам имао 23 године. За Партизан сам одиграо више од 400 утакмица, а за државни тим око 100. С репрезентацијом сам 1977. освојио сребрну медаљу на Европском првенству у Шведској, а те године сам и дипломирао на Електротехничком факултету у Београду! Наредне године смо стигли до бронзане медаље на Светском првенству у Немачкој... После тога ме је чекала војска, па рад у Институту "Михајло Пупин" и још година играња за Партизан. Играчку каријеру сам завршио 1981. у Црвеној звезди... Потом сам на две године отишао у Америку на стручно усавршавање...

Које спортске занимљивости посебно памтите?

Влахо Орлић, сигурно један од најбољих ватерполо стратега свих времена на свету, водио је рачуна о сваком детаљу, па и посебну бригу о голманима. Тако се, на пример, сећам да није дозвољавао да оба голмана, од хотела до базена, седе у истим колима, јер може нешто да им се деси, а екипа не може да игра без голмана... Имао је и стратегију да нема вође екипе за кога ће сви да играју. Захтевао је чврсту целину, уиграну екипу, а у тиму су били Мирко Сандић, Урош Маровић, Зоран Јанковић, Ђорђе Перишић, Предраг Манојловић, Ратко Рудић, Синиша Беламарић, Душан Антуновић... Ватерполиста Партизана је у то време више значило епитет, него именицу.

Ко Вам је био узор?

У сваком погледу Милан Гале Мушкатировић, голман Партизана у време кад сам почињао каријеру. Он је био један од најбољих ватерполо голмана на свету, а до тог ранга је подигао себе и као доктор технолошких наука. Бити успешан и играч студент била је Партизанова традиција: Милош Марковић је адвокат, Ђорђе Перишић правник, Предраг Манојловић економиста, Ненад Манојловић грађевински инжењер, Никола Стаменић машински инжењер, Зоран Аврамовић инжењер пољопривреде... Не знам за ватерполисту Партизана из тог доба који је завршио само средњу школу... Играли смо професионално, а у суштини били аматери. Имали смо стипендије од којих је могло да се живи, али не и да се обогати. Слободно време смо проводили на Ади, на оним малим сплавовима с кућицама...

Да ли је то и срећа?

Сигурно... Не жалим што као играч нисам имао велике паре, јер се можда не бих толико посветио школи и мислио на каријеру после ватерпола. Као и највећем броју мојих саиграча ватерполо ми је био велика љубав, али не и професија. Желео сам да будем у њему само док сам био млад. Тада се доста улагало у спорт, много смо путовали, били смо на свим континентима, видели чак и Нови Зеланд, Тасманију... То je тада тешко могло да се доживи радећи било шта друго... А и године чине своје. Сад кад путујем желим што пре да се вратим.

Да ли сте се враћали ватерполу?

Био сам председник Партизана у најгорем периоду, у време санкција и опште беспарице, од 1992. до 2000. Иако тада нисмо имали услове за неке значајније резултате, ипак смо 1998. освојили Куп Европске федерације. У финалу нам је ривал био Јадран из Хрватске. У Београду је било 8:8, па су Сплићани били убеђени да ће нас декласирати у свом базену и зато су припремили све за велико славље. Довели су на Пољуд много гостију, па и певачицу Дорис Драговић... Међутим, победили смо их с 3:1...

Коме од наших ватерполиста припада светска слава?

То су, пре свих, Милан Мушкатировић и Зоран Јанковић из генерације пре моје, Мирко Сандић, који је играо у Партизану и у њихово, а и у моје време, а од млађих је у светском врху за сва времена, сигурно, и Игор Милановић. Прва тројица, на жалост, више нису живи... Свако од њих био је посебан као великан, али Јанковић је, по свему, непоновљив. Чак је и дриблао, давао голове и ногом, и све то, не заборавите, у води...

Чиме се, прецизно, бави Ваша компанија?

Бавимо се, упрошћено речено, информационим технологијама, а углавном радимо за велике системе. Није нам у првом плану продаја рачунара, мада радимо и то, али у склопу великих пројеката за које правимо решења за пословање, као што смо то учинили за вашу "Политику", па за Пошту, Телеком, Теленор, "Лукојл", "Дијамант", "Соју протеин", "Металац"... Ми смо изразито растућа компанија у којој је сваки запослени усмерен ка квалитетном раду и повећању – профита. Негујемо спортску културу: стручност, лојалност, понос, тимски рад, дисциплину...

Да ли се бавите политиком?

Стекао сам раније неку одбојност према партији зато што сам увек имао утисак да је људи користе да би остварили циљеве које, по својој вредности, објективно не заслужују. Тога данас има више него пре. И сад највећи део квалитетних људи остаје ван политике, што није добро. На тај начин остављају простор за оне који су мање квалитетни. А наши животи, хтели ми то или не, зависe и од рада тих партија и појединаца – патриота, који то нису увек у правом смислу те речи.

Како тумачите реч – патриотизам?

Залажем се за неки нови патриотизам, без агресивности, беса и мржње, заснован на поштовању различитости, али и очувању сопственог идентитета и вредности. Поштујем патриотизам који подразумева надметање, баш као у спорту, а не сукоб с окружењем и светом.

Директор сте у компанији, а код куће?

Код куће је то моја супруга Сања, млађа по годинама, али старија по "чину" – она је доктор електронаука, а ја сам само магистар... Шалим се, наравно... Ми смо компактна породица. Имамо сина Јована (20) који студира економију на Универзитетету "Јужна Калифорнија" у Америци. Има стипендију захваљујући томе што је ватерполиста – завршио је Партизанову школу – и игра за факултет, који је већ трећу годину финалиста првенства свих америчких универзитета. Прве су били шампиони, а прошла два финала су изгубили. Пре неколико дана смо на интернету гледали то треће финале. Играли су на Универзитету Стенфорд, пред 4.000 људи, против Берклија. Јован је дао први гол, била је граја у кући, али ривал је био успешнији... Кћерка Јана (10) је одлична ученица...