Евроџез на Чубури

Џипси џез. Познаваоци традиције овог музичког правца говоре о џезу мануш. Политички коректни помињу џез Рома и Синтија... Било како било, џипси џез једини је жанр ове врсте никао на Старом континенту. Зато се, сврсисходније, назива евроџезом. Његови звуци, ових дана, поново освајају Београд. После „златне епохе” – почетком деведесетих година прошлог века, када су кафићи „Сакс”, „Табу” и „Битеф Плато” важили за прве адресе – звуци мануша допиру са Чубуре, из кафића „Златни вилајет”.

Некадашња прва дама београдског свинга и соула Зора Витас, под вођством гитаристе Бранка Маћића Мачка, експериментише сваког четвртка пред малобројном, али одабраном, публиком. Каже, не наступа – долази у ову „радионицу” да би са Мачком и његовим друговима импровизовала. Као „радни задатак” дефинише припрему нових мелодија и варијација на старе теме – ускоро би требало да буду овековечене у новом албуму.

„Рад смо прилагодили простору и условима”, тврди Мачак. Из његових уста појашњење звучи, безмало, као извињење публици. Зора, наиме, пева уз пратњу две акустичне гитаре: „Партитуре које бележим компоноване су за квинтете”, каже Мачак... Његове речи и његов суд, наравно, имају тежину. Бранко Маћић важи на овим просторима, али и шире, за врсног познаваоца џипси џеза, пуристу. Строго се оријентише према узору пионира овог жанра, Ђанга Рајнхарда и Стефана Грапелија. О његовом таленту, узгред, говоре бројни познаваоци џипси џеза. Тако колега из „Политикине” редакције, хоби басиста, тврди да је Мачак достигао неку врсту савршенства у раздвајању акорда, такозваном арпеђу... Додаје, наравно у личном интересу, да арпеђо не оспорава примат акустичне гитаре. Ипак, каже: „Ништа без доброг, старог бегеша”.

Дражи Мачкових импровизација тек долазе до изражаја уз глас Зоре Витас. Самоуки виртуоз џеза и соула, Зора се прикључила Мачковој дружини тек пре неколико недеља, после дуге паузе од, безмало, једне деценије. Следећи зов џипси џеза, одбацила је кичицу и плоче, запоставила сликање икона којим је у последњих десет година ублажавала бол тужних сећања на прохујалу приватност. Таленат који је својевремено, са улице, крочио на музичку сцену (открио ју је стручњак за џез у Студију Б Џо-Џо... Гледао ју је како шета једним од новобеоградских булевара и певуши мелодије Џенис Џоплин, да би је потом препоручио једном музичком ансамблу као солисту) поново заузима место у хијерархији – које јој пристоји. При том, посебну драж нуде дуели Зоре и Мачка. Две ведете умеју да се опробавају у присвајању примата. Зора, нежна и интровертирана, лако рањива и брзо увређена, настоји као сви певачи солисти да буде у центру пажње. Екстровертирани Мачак, сива еминенција жанра, тера по своме...

Надметање ове врсте, уобичајено међу музичарима изузетних квалитета, наравно, доприноси квалитету музичких импровизација. А посетиоцима, најзад, остаће у сећању да су „уживо” присуствовали стварању албума који би могао да обележи оживљавање једног џез жанра у нашој престоници.

Милош Казимировић