Evrodžez na Čuburi

Džipsi džez. Poznavaoci tradicije ovog muzičkog pravca govore o džezu manuš. Politički korektni pominju džez Roma i Sintija... Bilo kako bilo, džipsi džez jedini je žanr ove vrste nikao na Starom kontinentu. Zato se, svrsishodnije, naziva evrodžezom. Njegovi zvuci, ovih dana, ponovo osvajaju Beograd. Posle „zlatne epohe” – početkom devedesetih godina prošlog veka, kada su kafići „Saks”, „Tabu” i „Bitef Plato” važili za prve adrese – zvuci manuša dopiru sa Čubure, iz kafića „Zlatni vilajet”.

Nekadašnja prva dama beogradskog svinga i soula Zora Vitas, pod vođstvom gitariste Branka Maćića Mačka, eksperimentiše svakog četvrtka pred malobrojnom, ali odabranom, publikom. Kaže, ne nastupa – dolazi u ovu „radionicu” da bi sa Mačkom i njegovim drugovima improvizovala. Kao „radni zadatak” definiše pripremu novih melodija i varijacija na stare teme – uskoro bi trebalo da budu ovekovečene u novom albumu.

„Rad smo prilagodili prostoru i uslovima”, tvrdi Mačak. Iz njegovih usta pojašnjenje zvuči, bezmalo, kao izvinjenje publici. Zora, naime, peva uz pratnju dve akustične gitare: „Partiture koje beležim komponovane su za kvintete”, kaže Mačak... Njegove reči i njegov sud, naravno, imaju težinu. Branko Maćić važi na ovim prostorima, ali i šire, za vrsnog poznavaoca džipsi džeza, puristu. Strogo se orijentiše prema uzoru pionira ovog žanra, Đanga Rajnharda i Stefana Grapelija. O njegovom talentu, uzgred, govore brojni poznavaoci džipsi džeza. Tako kolega iz „Politikine” redakcije, hobi basista, tvrdi da je Mačak dostigao neku vrstu savršenstva u razdvajanju akorda, takozvanom arpeđu... Dodaje, naravno u ličnom interesu, da arpeđo ne osporava primat akustične gitare. Ipak, kaže: „Ništa bez dobrog, starog begeša”.

Draži Mačkovih improvizacija tek dolaze do izražaja uz glas Zore Vitas. Samouki virtuoz džeza i soula, Zora se priključila Mačkovoj družini tek pre nekoliko nedelja, posle duge pauze od, bezmalo, jedne decenije. Sledeći zov džipsi džeza, odbacila je kičicu i ploče, zapostavila slikanje ikona kojim je u poslednjih deset godina ublažavala bol tužnih sećanja na prohujalu privatnost. Talenat koji je svojevremeno, sa ulice, kročio na muzičku scenu (otkrio ju je stručnjak za džez u Studiju B Džo-Džo... Gledao ju je kako šeta jednim od novobeogradskih bulevara i pevuši melodije Dženis Džoplin, da bi je potom preporučio jednom muzičkom ansamblu kao solistu) ponovo zauzima mesto u hijerarhiji – koje joj pristoji. Pri tom, posebnu draž nude dueli Zore i Mačka. Dve vedete umeju da se oprobavaju u prisvajanju primata. Zora, nežna i introvertirana, lako ranjiva i brzo uvređena, nastoji kao svi pevači solisti da bude u centru pažnje. Ekstrovertirani Mačak, siva eminencija žanra, tera po svome...

Nadmetanje ove vrste, uobičajeno među muzičarima izuzetnih kvaliteta, naravno, doprinosi kvalitetu muzičkih improvizacija. A posetiocima, najzad, ostaće u sećanju da su „uživo” prisustvovali stvaranju albuma koji bi mogao da obeleži oživljavanje jednog džez žanra u našoj prestonici.

Miloš Kazimirović