Увек има „неко други“

Пре готово 40 година изграђене су стамбене зграде у Блоку 28 у Новом Београду. Јавна-полујавна површина коју уоквирује четвороспратни објекат назван „потковица“ уређена је према пројекту арх. Цвете Давичо, и у то време је сматран за један од најлепше и најуспелије обликованих јавних простора. После неколико година од усељења у зграду тај прелепи градски простор је потпуно уништен: стабла разноврсних садница су поломљена, почупана или осушена, мали амфитеатар од дрвених облица и справе за игру деце (махом од дрвета и природних материјала) разваљени, а травнате површине огољене. Укратко, овај јавни простор је у потпуности вандализован. Током година, првенствено захваљујући „Градском зеленилу“, на том простору су израсла велика стабла која прикривају остатке уништених предмета. Годинама сам покушавала да нађем објашњење за злу судбину ове прелепе површине. Вандализација која се ту догодила није се уклапала ни у једну од теоријских парадигми о узроцима уништавања јавних површина, не тако неуобичајеног у појединим четвртима градова САД, Велике Британије, Француске и других развијених држава (сиромаштво, незапосленост, велика концентрација разорених породица, висок проценат становника са девијантним формама понашања, високо учешће маргинализованих етничких група итд.). Насупрот томе, сви параметри социо-економске структуре становника у стамбеном објекту „потковица“ у Блоку 28 указивали су на одличну економску ситуацију становништва, високу запосленост, висок проценат грађана са високим образовањем. Станови су били натпросечне површине, махом у приватном власништву, дакле купљени за велики новац. Објашњење за судбину јавне површине унутар „потковице“, као уосталом и многих других јавних површина и уопште односа грађана према граду, нашла сам читајући расправу Алексиса де Токвила „О демократији у Америци“, у којој овај француски племић, средином 19. века, говори о „уметности удруживања“ грађана, односно способности да се људи повежу ради остваривања заједничког интереса и јавног добра.

У нашим градовима ретки су примери удруживања грађана ради заступања јавног интереса и заштите јавног добра. Још увек се сматра да има „неко други“ (држава, власт, односно нека „велика мама“) ко ће уредити и одржавати стамбену зграду у којој се налази наш стан (данас су готово сви у приватном власништву), ко ће се одупрети незајажљивом апетиту новокомпонованих бизнисмена и њихових сарадника из политичких и струковних номенклатура који од паркова и шеталишта праве трговачке центре; ко ће, укратко, бити одговоран за квалитет живота у нашим градовима. Грађани пасивно посматрају урушавање урбанитета градова под налетом „инвеститорског урбанизма“, олако и неодговорно изгласавање промене намене јавних простора и објеката који су од суштинског значаја за здравствену добробит и квалитет живота. Као Божју вољу прихватају одузимање тротоара пешацима и њихово коришћење за паркирање аутомобила, бујање коцкарница и продавница алкохолних пића уз ограде основних и средњих школа итд. У Београду на прсте можемо набројати примере организованих грађана који су успели да заштите неки од паркова (Пети парк, парк Bencion Buli) или неко друго јавно добро, или да се организују, уреде и одржавају неку, макар и малу, јавну површину поред зграде у којој живе. Развој економије без подизања нивоа социјалног капитала неће донети просперитет и унапређење квалитета живота у Србији.

Професор Архитектонског и Географског факултета Универзитета у Београду