Дух паланке из метрополе

Проблем метрополизације Србије је већ неколико деценија предмет озбиљних стручних расправа. Економисти, просторни планери и многи други аргументовано су се залагали за нужност усклађеног и равномерног регионалног развоја и указивали на примере високоцентрализованих европских држава које су подстицале полицентрични развој на својој територији. Српске политичке и управљачке елите ова тема није интересовала, нити су хтеле да се упуштају у то какве последице ће имати на развој територијалног и социјалног капитала земље. Није, стога, изненађујуће што су заосталост, беда или, како би се данас рекло, потпуна друштвена искљученост били и још увек су видљиво обележје великог дела Србије, нарочито сеоских подручја, али и малих градова.

Подаци из свих сегмената привредног, социјалног, културног живота Србије указују на изузетно висок степен метрополизације државе. Практично да нема подручја живота у коме не постоје огромне разлике између Београда и остатка Србије, изузев делимично Новог Сада, Суботице и још неколико градова. Житељима Београда, нарочито ужег градског подручја, деценијама су биле доступне квалитетне и високо специјализоване услуге у области образовања и здравства (бесплатне и финансиране из буџета), културе, науке итд, а трошкови живота су били нижи него у многим градовима средње величине (станарине за станове у друштвеном власништву, даљинско грејање, вода, градска чистоћа, јавни превоз...). Развојни токови у протекле две деценије, од распада Југославије, потврђују да узрок томе није била позиција Београда као федералног центра велике државе, него да је проблем у некомпетентној државној политици Србије. Повећање цена комуналних услуга у Београду у протеклих неколико година неће битније помоћи да се смањи притисак ка главном граду, који још увек пружа неупоредиво веће погодности и шансе него остали делови Србије.

Београдске управе се никад нису дистанцирале од овакве политике државе нити су настојале да својим активностима подстакну полицентрични развој Србије и на тај начин предупреде сваким даном све видљивије и погубније последице оваквог развоја.

Метрополизација Србије није доводила у Београд само младо и образовано становништво из „унутрашњости“, него и сиротињу. Нема спора да је подношљивије бити сиромашан у Београду, јер су социјалне службе јаче, јер постоји шанса да се добије неки стан на коришћење, да се оствари субвенција при плаћању комуналних услуга...

Миграције ка главном и другим великим градовима су опште место у већини европских држава. Оно по чему се, међутим, Србија битно разликује од европских држава јесу огромне разлике у нивоу развијености између општина, а још више између насеља. Многа насеља у Србији (сеоска, приградска) још увек су у 19. веку, мерено основним индикаторима квалитета живота. Живот у њима је испод минималних стандарда, који узгред буди речено у Србији нису ни успостављени. Из истог буџета у Србији се финансира обавезно образовање у основној школи без клозета и текуће воде у згради, и у школи са базеном, тениским игралиштем и пауер-поинтом.

Неколико деценија су „космополитски дух“ и имиџ Београда као европске метрополе грађени на идентификацији са БИТЕФ-ом, ФЕСТ-ом, добрим и авангардним позориштима, концертима, филмском продукцијом и, што није било без значаја, на позицији главног града најотвореније државе реалсоцијалистичког блока. Сва та догађања, међутим, одвијала су се на малом подручју града, готово унутар „круга двојке“, а ван тог круга дешавао се неки други живот, нека друга култура, за коју овај „елитни“ и „просвећени“ Београд није био заинтересован. Са урушавањем поменутих и других препознатљивих белега, и са медијском промоцијом и подршком, из Београда је проговорио дух паланке. Тај паланачки дух нарочито презире своје окружење, своју заосталу и „примитивну“ провинцију.

Какве су шансе да се промене односи главног града и тзв. Унутрашњости? Пут видим у локалним патриотизмима, ослобођеној аутономији и виталитету локалних заједница, њиховој сарадњи са организацијама цивилног друштва и оспособљавању да учествују у различитим програмима које подржавају и финансирају међународне организације. Од садашње политичке и стручне елите у Србији не треба на овом плану много очекивати.

Редовни професор Архитектонског и Географског факултета  Универзитета у Београду