Uvek ima „neko drugi“

Pre gotovo 40 godina izgrađene su stambene zgrade u Bloku 28 u Novom Beogradu. Javna-polujavna površina koju uokviruje četvorospratni objekat nazvan „potkovica“ uređena je prema projektu arh. Cvete Davičo, i u to vreme je smatran za jedan od najlepše i najuspelije oblikovanih javnih prostora. Posle nekoliko godina od useljenja u zgradu taj prelepi gradski prostor je potpuno uništen: stabla raznovrsnih sadnica su polomljena, počupana ili osušena, mali amfiteatar od drvenih oblica i sprave za igru dece (mahom od drveta i prirodnih materijala) razvaljeni, a travnate površine ogoljene. Ukratko, ovaj javni prostor je u potpunosti vandalizovan. Tokom godina, prvenstveno zahvaljujući „Gradskom zelenilu“, na tom prostoru su izrasla velika stabla koja prikrivaju ostatke uništenih predmeta. Godinama sam pokušavala da nađem objašnjenje za zlu sudbinu ove prelepe površine. Vandalizacija koja se tu dogodila nije se uklapala ni u jednu od teorijskih paradigmi o uzrocima uništavanja javnih površina, ne tako neuobičajenog u pojedinim četvrtima gradova SAD, Velike Britanije, Francuske i drugih razvijenih država (siromaštvo, nezaposlenost, velika koncentracija razorenih porodica, visok procenat stanovnika sa devijantnim formama ponašanja, visoko učešće marginalizovanih etničkih grupa itd.). Nasuprot tome, svi parametri socio-ekonomske strukture stanovnika u stambenom objektu „potkovica“ u Bloku 28 ukazivali su na odličnu ekonomsku situaciju stanovništva, visoku zaposlenost, visok procenat građana sa visokim obrazovanjem. Stanovi su bili natprosečne površine, mahom u privatnom vlasništvu, dakle kupljeni za veliki novac. Objašnjenje za sudbinu javne površine unutar „potkovice“, kao uostalom i mnogih drugih javnih površina i uopšte odnosa građana prema gradu, našla sam čitajući raspravu Aleksisa de Tokvila „O demokratiji u Americi“, u kojoj ovaj francuski plemić, sredinom 19. veka, govori o „umetnosti udruživanja“ građana, odnosno sposobnosti da se ljudi povežu radi ostvarivanja zajedničkog interesa i javnog dobra.

U našim gradovima retki su primeri udruživanja građana radi zastupanja javnog interesa i zaštite javnog dobra. Još uvek se smatra da ima „neko drugi“ (država, vlast, odnosno neka „velika mama“) ko će urediti i održavati stambenu zgradu u kojoj se nalazi naš stan (danas su gotovo svi u privatnom vlasništvu), ko će se odupreti nezajažljivom apetitu novokomponovanih biznismena i njihovih saradnika iz političkih i strukovnih nomenklatura koji od parkova i šetališta prave trgovačke centre; ko će, ukratko, biti odgovoran za kvalitet života u našim gradovima. Građani pasivno posmatraju urušavanje urbaniteta gradova pod naletom „investitorskog urbanizma“, olako i neodgovorno izglasavanje promene namene javnih prostora i objekata koji su od suštinskog značaja za zdravstvenu dobrobit i kvalitet života. Kao Božju volju prihvataju oduzimanje trotoara pešacima i njihovo korišćenje za parkiranje automobila, bujanje kockarnica i prodavnica alkoholnih pića uz ograde osnovnih i srednjih škola itd. U Beogradu na prste možemo nabrojati primere organizovanih građana koji su uspeli da zaštite neki od parkova (Peti park, park Bencion Buli) ili neko drugo javno dobro, ili da se organizuju, urede i održavaju neku, makar i malu, javnu površinu pored zgrade u kojoj žive. Razvoj ekonomije bez podizanja nivoa socijalnog kapitala neće doneti prosperitet i unapređenje kvaliteta života u Srbiji.

Profesor Arhitektonskog i Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu