Читав мој живот је филм

Кан – Једна од највећих овогодишњих атракција на канском црвеном тепиху, било је без сумње заједничко присуство две филмске лепотице, али и врсне глумице – Софи Марсо и Монике Белучи. Њих две су звезде француског психолошког трилера „Не осврћи се” Марине де Ван, који је био приказан, ван конкуренције у главном програму 62. канског фестивала.

Виртуозно снимљена (иако драматуршки предозирана) прича о подвојеној личности једне жене – париске новелисткиње Жане, спојила их је не само у истом филму, већ и у истом лику, што је на великом филмском вашару таштине, ретка појава.

Захваљујући ангажману београдске дистрибутерске куће „Фрст продакшн”, која је овај филм купила за дистрибуцију у нашој земљи, обезбеђен је интервју са Софи Марсо за „ТВ ревију”.

Разговор је почео уз заједничко присећање на њен боравак у Београду 2000. године, када је у наш главни град стигла заједно са тадашњим супругом, пољско-француским редитељем Андрејом Зулавским (из брака са њим има сина Винсента, а касније – из везе са британским продуцентом Џимијем Лемлијем, добила је и ћерку Жилијет).

– Невероватно колико је већ година прошло од мог боравка у Београду и шта се све у међувремену издешавало. Памтим грађевине разрушене бомбама, сећам се да су људи тамо веома топли и дружељубиви – каже Софи, а разговор се даље наставља на најактуелнију филмску тему.

Две лепотице у филму, а филм заправо није о лепоти или женском сексепилу, већ о болу, трагању за идентитетом, за остварењем сопствене личности?

Јесте и зато је било веома важно да сви заједно у овом пројекту имамо исти приступ, да тачно знамо шта редитељка од нас очекује, шта сматра да би требало да се каже овим филмом. Као глумица, ја сам само интерпретатор редитељевих замисли. Овај филм је заиста потрага за идентитетом због чега мој лик пролази кроз велику и дубоку кризу. Она тражи неког дубоко у себи, неког ко жели да постоји и да говори, али она не зна ништа о тој особи. Оно што ми се свиђа у филму јесте што се трагање за самим собом не своди на вербално-психолошко, већ на визуелно. Сву драму, све психолошке проблеме лика, гледалац јасно види и никаква додатна прича му није потребна.

У крајњем случају, унутрашњи дух има лице?  

Има и страх и све неопходне сензације. Ствари које су у свакодневном животу невидљиве, у филму Марине де Ван добијају „месо”, емоције и сензацију.

Психички проблеми Вашег лика своје корене имају у детињству, сви страхови из њега потичу?

Само се сетите себе у детињству, када су све ствари око вас имале свој живот. Ако сте тако хтели и сто испод кога сте се крили био је жив, све ствари су могле да лете и да се крећу. Жанина траума у детињству, саобраћајна несрећа због које је изгубила памћење на своје најмлађе године, сада је прогања. Она више не препознаје ствари у својој кући, не препознаје ни сопствено лице и тело, ни свога мужа, ни децу, ни мајку. Све је другачије, истинито и живо.

Ви сте у свему томе, у свеукупној психолошкој игри, веома уверљиви, као да и сами знате шта значи имати „духа” у себи?

То је само због тога што се овим послом бавим већ 30 година. О, Боже, 30 година! Већ?

Прву улогу сте имали са 12 година?

Да, прву улогу са 12, а први трајнији професионални уговор са 13 година. Када мало боље размислим, читав мој живот је глума. Филм и позориште. Срећом што сам ја имала велику подршку моје сиромашне породице из предграђа, што је мој отац иако обичан, тешки радник схватио моју природу, разумео да сам особа коју треба пустити да се изрази. Да нисам постала глумица, сигурно бих потражила какву другу професију која би ми омогућавала експонирање пред људима.

Када сте овде, у Кану, на премијери, први пут видели себе као полу-Софија Марсо, полу-Моника Белучи, како сте се осећали?

Боље! Постала сам неко други! Уосталом за то сам толике године и радила!

Сарађивали сте са толико много и европских и америчких редитеља, постали сте глумачка миљеница и изван Француске, али сте увек водили рачуна да задржите своју приватност. Како сте у томе успели?

Можда баш зато што сам тако рано почела да глумим, што ме је огромно искуство научило да сам ја једна особа пред камерама и публиком, који ме виде онако како сами желе или маштају, а да сам у себи и сама са собом начисто ко сам и каква сам. У томе ми је помогла и сарадња са сјајним редитељима какви су Антониони, Зулавски, Асајас, Рапне, Клод Соте...

Када би једног дана Ваша ћерка пожелела да буде глумица, да ли бисте то одобравали?

Морала бих пре тога да се уверим да би она заиста на томе радила, да је то нешто што је у суштини њене природе, а не тренутни хир. Своју децу учим да раде, да се труде, да ништа не долази само од себе. Чак и када спремаш ручак, пржиш кромпириће и за то је потребан велики труд. Тако им причам.

Да ли као мајка успевате да држите све команде у рукама?

Моја деца кажу да сам добра мама и ја сам због тога срећна. Посвећена сам својој деци, трудим се да будем уз њих што више, и физички и суштински присутна. Избегавам да будем „командант”, иако као и свака мајка деци говорим шта им ваља чинити, и зашто је ово да, а ово не. Свесна сам да је васпитавање деце опасна работа, често децу презаштићујемо из сопствених страхова од времена у којем живимо.

(Текст објављен у ТВ ревији)