Лука Београд на Маракани

Како би се, према Нацрту закона, даље могла одвијати „приватизација државног капитала“ у спорту? Познато је да клубови данас вреде све мање, чак и у Европи, што због кризе што због нагомиланих дугова, па се могу очекивати заинтересовани да за мали новац остваре добру куповину. Али, шта је добра куповина ако клубови не вреде много? Да размислимо мало о томе.

Замислимо за почетак како је извесна особа Икс заинтересована да купи ФК Црвена звезда. По Нацрту, она може да купи „само“ 60 одсто капитала, а 20 одсто се дели члановима клуба тек толико да се они много не буне (и не само члановима клуба него и навијачима које је клуб „препознао“, ваљда са трибине, чл. 175). Сада би особа Икс могла да се појави на тендеру посредством своја, рецимо, два-три предузећа, од којих ће једно да подиже цену и одвраћа остале претенденте док ће га на пристојној раздаљини пратити два друга понуђача истог власника. Пошто победи на тендеру, победник одустаје, другопласирани му се придружује, а трећепласирани – такође у власништву особе Икс – остаје као једини заинтересован купац чиме је ниска цена додатно оборена. Срећни победник уплаћује новац буџету Републике, и то буџетском фонду за изградњу спортских објеката (чл. 172 и 177). На сличан начин особа Ипс(илон) купује ФК Партизан. Пошто особа Икс не може да купи два клуба истовремено (чл. 178), добро би било ако би јој особа Ипс била пословни партнер, можда и рођак, због онога што ће се тек догодити.

Није тешко замислити да после неког времена, пошто је прикупио довољно средстава, буџетски фонд нађе како је згодно да се у Београду изгради нов стадион, да наши најбољи клубови имају елитни објекат на коме могу да играју велике утакмице. Особа Икс и особа Ипс, којe су као љубитељи спорта пуном снагом подржавале ову идеју, размишљају шта са спортским објектима које су купили заједно са клубовима. Када су их куповали изричито им је била забрањена промена намене тих објеката (чл. 154). Додуше... осим ако „више не постоји потреба за конкретним спортским објектом“, а више не постоји потреба кад је већ изграђен нов и модернији стадион; или ако је „промена намене у јавном интересу у битно већој мери него што је одржавање намене објекта“ (чл. 154), што је уз нови објекат очигледно и са становишта безбедности и паркинг места и конфора и прописа међународних федерација и избегавања гужви тако рећи у центру града где и иначе треба да никну велики пословни центри и, коначно, зато што се на месту старих објеката може изградити нешто што је у још већем јавном интересу од стадиона...

Власници објеката, особе Икс и Ипс, могу сада поново да учине нешто у јавном интересу: да граде неке народу много корисније, а и њима лукративније објекте. Срећна је околност што су, и не мислећи о томе када су из љубави према спорту куповали клубове, стекли право да располажу земљиштем на коме се налазе стадиони. Ако су уз то и пословни партнери, могу да споје две парцеле (ионако су једна уз другу) и да на још већем простору – остваре још већи јавни интерес (а сасвим успут и свој). Нацрт закона о спорту је ту предусретљив и неће их ограничавати у таквим намерама.

Шта би то могло да се гради на месту некадашње Маракане? Ето, на пример, нова Лука „Београд“ – ако већ садашњи власници „Луке“, такође у јавном интересу, траже од града да је некуд исели, а да они на том месту, кад је већ припало њима, изграде нешто лепше и грађанима много потребније. Ако баш и не успе изградња луке на врху брда, може да се гради и нешто друго, мада ће то и даље личити баш на Луку „Београд“.

Шта ће бити с клубовима? Па ништа, они могу да постоје и на новој локацији, власници могу да их поклоне својој деци да се играју мало фудбала, клуба или управе, а могу и да их врате назад држави.

Ми, остали грађани, моћи ћемо само да се придружимо честиткама које понеки Икс и Ипс већ упућују писцима новог закона.

професор Економског факултета у Београду