Српски Бродвеј у српској Атини

Бриљантин – то је наш став и наш сан, наша прича... ноншалантно певуши Жарко Степанов, у „тесној кожи“ Денија Зука и заноси а ла Траволта, на сцени Позоришта на Теразијама.

Игра се „Бриљантин“. Готово четири деценије од првог извођења у хладној и мемљивој малој сали театра Кингстон Мајнс у Чикагу, најдуже извођена представа у историји Бродвеја овајдила је одскора и београдску позоришну благајну – карта више тражи се бар месец дана унапред.

 У међувремену, мјузикл Џима Џејкобса и Ворена Кејсија о романтичној летњој „шеми“ између главног „фрајера“ у школи, Денија Зука и смерне девојке Сенди Ди, обишао је планету и постао стални инвентар кућних журки, на којима су девојке, на видео-рикордерима премотавале омиљене песме („Hopelessly Devoted to You“, „Sandy“) из екранизоване верзије „Бриљантина“ (1978) са Џоном Траволтом и Оливијом Њутн Џон. 

 „Бриљантин“ који се и данас игра енергија је која се види и осећа: комад премазан свим „бојама“ популарне културе.

Културе критиковане и ниподаштаване, јер, наводно, претерује у изразу, провоцира, вулгаризује, поједностављује, површно и сензационалистички третира озбиљне ствари. И сваком у публици омогућава да, како каже Џон Фиск, поп-теоретичар – барем једно вече и сам постане уметник и ствара сопствене садржаје.

Популарно је, дакле, нешто истинито и једноставно: култура израсла из свакодневице. Баш као што је и идеја о „Бриљантину“ настала давне 1970. године, на једној забави, када су аутори Џим и Ворен, уз пиво, одлучили да напишу мјузикл о животу тинејџера попут оних из њихове школе.

Инспирисан музиком педесетих коју је пуштао са плоча, тек што је добио отказ на месту шефа у једној продавници, Ворен почиње да пише „Бриљантин“ с надом да ће се у Америци након Вијетнамског рата нешто променити. Иако оваква очекивања у данашње време звуче потрошено, „Бриљантин“ је у поставци „Позоришта не Теразијама“ прочитан управо тако: и као забављачко позориште, али и као друштвена побуна, непристајање на кодекс понашања у социјалној средини, у овом случају, представљеној као школа. (Има симболике у томе што се тај нови, пацификовани, театарски музички бунт одвија тачно преко пута места оног плишаног, студентског, од пре деценију и по, предвођеног такође глумцем у струкираном кожњаку.)

Дени (Ж. Степанов) и његова екипа, Киники (Милан Босиљчић) иРоџер (Милан Тубић), међутим, данас носе тамне фармерке, беле чарапе и колеџице, али желе да „сруше“ стереотипе пожељног понашања, поправљајући (првенствено краденим деловима) крш од аутомобила. Нова машина за њих је свемогућа „муња“ којом ће се „борити“, како за девојачка срца тако и за престиж код противничког табора мангупа.   

Женски кружок, „пинк даме“, чине оне обичне девојке из суседства, које немају баш пуно амбиције за учењем, али маштају о томе како ће постати популарне или барем „уловити“ познатог дечка (Винса Фонтејна –  у представи познатог „ди-џеја“). И оне би да се разликују од безличне масе, те облаче ружичасте јакне, кокетирају, пуше, користе жаргон групе, тешко прихватају придошлице, подједнако су патријархалне и слободне.

Главна јунакиња, Сенди, трпи трансформације својствене поп жанру, чији је симбол управо она Мадона о којој споменути Фиск говори као о светицикурви: од мамине и и татине девојчице до фаталне плавуше у припијеним кожним панталонама са штиклама од дванаест центиметара... (На паузи „Бриљантина“, неко је признао да му се више допада плавуша од црнке, неку стару госпођу дирнуо је Рицин мирјамски сензибилитет, а једној студенткињи костими нису били довољно„фенси“...)

За поп културу, која очекује подршку публике, више од симболичких, важна су значења која приписујемо тексту: свако види оно што жели: готових решења у популарној култури нема.

У задњи час, стицајем околности, „Бриљантину је, ненадано, припала част да, вечерас, отвори и овогодишње „Стеријино позорје“ у Новом Саду, уместо раније предвиђеног хит мјузикла „Позоришта на Теразијама“, „Маратонци трче почасни круг“ Душана Ковачевића (режија Кокан Младеновић), због повреде једног од глумаца. 

Драстичније него у „Бриљантину“, у „Маратонцима“ је наглашен сукоб традиционалног, мафијашког и „мртвачког“ са неспутаним, правичним, животношћу... На једној страни је гробарска и перверзна фамилија Топаловића, а на другој њихов изданак, и ипак другачији Мирко (Иван Босиљчић), који жели нормалан живот изван гробова и убистава певајући: „Нећу да будем гробар“. На „облаку“ површног и поп културе лебди Ђенка (Марко Живић, Гордан Кичић), који прави гламурозни холивудски филм са голим девојкама, младићима, којима је пријава за кастинг улазница за „Велики“ свет. Ђенка жели у Европу међу звезде, јер тамо нема досадне паланке. Жели забаву, лежеран живот – спектакл. И у сценском смислу „Маратонци“ своју магичну снагу црпе добрим делом из поп-културе. Сцена је пренатрпана противречностима – енергијом играча, Ђенкиним мотором, сандуцима, димом и крематоријумом. 

Остаје да се види хоће ли други пробој „лаких нота“ на класичну стеријанску сцену трајније променити Позорје, убризгавајући му нову, „егзитовску“  публику, која нимало стидљиво осваја једну по једну оф-сцену од рубова ка позоришном епицентру? Од теразијског српског „Бродвеја“, до српске Атине...

Претпрошле године конвенције Позорја први пут су попустиле под налетом поп-културно упакованог „Чикага“. И ова музичка драма („Позориште на Теразијама“, режија, опет, Кокан Младеновић) ослања се на поп-театар нашег времена. Полазећи од истините приче која је обелодањена онда када је репортерка „Чикаго трибјуна“, добила ексклузивно право на интервју са стриптизетом, која је убила свог љубавника, овај мјузикл надграђује је у духу „бриљантинских“ образаца. „Чикагу“ то полази за руком и тако што, приказујући корумпирани и цинични амбијент једног друштва, врло радикално руши све наше конвенције о нејаким женама, којима је место поред мужа и породице. 

Део успеха сва три музичка позоришна хита који и у овој, кризној,сезони држе гледалишну напетост, лежи у ауторском (и редитељском) препознавању још једног канона популарне културе: оног који уважава задовољство телесног, које је такође вид отпора према дисциплинованом социјалном миљеу.

У популарној култури је дозвољено да се телесна енергија шири и показује, да се дионизијски нагон ослободи неконтролисано и неспутано. Због тога Рицо (Душица Новаковић) у „Бриљантину“ самоуверено носи сукњу до колена са високим шлицем до струка, спава са дечком на првом„судару“ и гласно се (да сви у сали чују) поверава другарици да није добила менструацију.

И Ђенка у „Маратонцима“ показује публици своје наго тело, учи паланку како се снимају љубавне сцене и помаже Кристини да спозна своју женственост.

Да, култура је изашла из музеја, она је флуидна и заводи нас својом „одвратном површношћу“, како би рекао Бурдије. 

На то ће Дени и екипа: „А конвенције нека остану иза нас.“