Филозоф без својстава

Неколико пута у својој „Књизи о постфилозофу“ (Службени гласник, 2009) Ненад Даковић помиње Луиђија Пирандела. Постфилозофија још није добила свог Пирандела, каже он.

Док још не знамо шта је то постфилозофија, знамо каквог мислиоца и писца она очекује, и то је за почетак довољно. Дакле, постфилозоф од филозофије и преко филозофије чини оно што је Пирандело учинио од драмске књижевности и позоришта.

Данас се говори о постдрамском театру, а на почетку тог постдрамског процеса, у трајању од скоро девет деценија, као најблиставија фигура стоји Пирандело. Одавно је већ примећено да се у Пиранделовим комадима зачиње театар апсурда, а често се истиче да је код истог писца и Брехт нашао инспирацију за своје дијалектичко позориште. Све то може бити тачно, али није од круцијалне важности. Оно што је Пирандело заправо учинио јесте да је о тиштећим проблемима човека свог времена, још увек и нашег, проговорио начином који потпуно изражава осећање тог тиштања, продубљујући његово разумевање. Пирандело је, каже на једном месту увек бриљантни Јован Христић, једини од модерних драматичара озбиљно говорио о трагичности савременог човека.

Пирандело је створио особену драмску и позоришну форму, спојио је психолошко и лудичко, булеварско и авангардно, буфонерију и трагедију, али кључно је то да је он том формом изумео позоришну формулу за претресање егзистенцијалних проблема које заједнички осећамо. Често цитирана Сартрова драмска реченица „Пакао, то су други“, сасвим је пиранделовска, с тим што је Пирандело још строжи од Сартра јер увиђа да је пакао у самом сопству и да сопство не само што је динамично, него је и плурално и противречно, паклено контроверзно.

Могли бисмо, дакле, да закључимо како постфилозофија очекује постфилозофа чије ће мишљење адекватно изражавати заједничко тиштање и изнедрити питање о слободи у оном смислу који једва да назиремо, а које ће указати на достојанство за којим смо у трагању.

Филозофија је поимање, стварање појма и рад појма, а постфилозофија, како наговештава Даковић, напушта појам и у обзир узима искуство – пресно искуство, а не појам искуства. Постфилозофија је филозофија која је збацила онтологију, претходно је прозревши као прикривену теологију. Постфилозофија не апстрахује ум човека, она у виду има и чулност и емоционалност, човеково тело. Она, као деконструкција платонизма у филозофији, представља филозофија с ону страну филозофије, филозофију без појма, у којој је постфилозоф – филозоф без својстава.

Као постфилозоф који се одриче филозофских инсигнија, Даковић се и према тексту који тка не односи као према светињи. Стога, не тако ретко, у његов текст хрупе и чланови његове породице. Одједном, док читамо о његовој рецепцији Хајдегера, Дериде или Константиновића, о „постнечему“, позиву или умирању постфилозофа, Даковић нас обавештава да је с друге стране стола на којем он пише оно што управо читамо његова кћи која управо доручкује, или нам пажњу обрати на своју уснулу супругу, која је ту, у истој просторији где је и он.

Попут Пирандела који је у свом превратничком комаду на позорницу извео шест лица једне породице да ту тражи аутора, и Даковић на сличан начин својту изводи на сцену. Али, док Пиранделова лица постављају круцијална питања о глуми и позоришту, изводећи пред нама први деконструктивистички чин у историји, Даковићева лица не постављају филозофска или постфилозофска питања. Њихово присуство сасвим је узгредно и нема никакву другу сврху до да, без дубљих разлога, дочара собни амбијент у којем постфилозоф постфилозофира. У рукописној заоставштини Роберта Музила постоји и неколико реченица у којима он, говорећи о томе да ће и себе помињати у предговору фамозног „Човека без својстава“, каже и ово: „Ипак се надам да нећу говорити о некој приватној особи, него о јавном проблему.“ Кад говори о својима, Даковић говори о приватним особама, и то је, иако атрактиван, најслабији моменат његове књиге. Међутим, кад помиње себе, своје материјалне прилике и свој друштвени статус, онда више не говори о приватној особи, него о једном јавном проблему.    

Целокупно настојање око онога што Даковић назива постфилозофијом израз је пренапрегнуте воље да се у једном неодговорном времену фиолозофира одговорно – стога је постфилозофија несавремено разматрање. Као филозофија одговорности, односно као одговорност филозофије, постфилозофија одбацује појам јер он ограничава одговорност и одређује надлежност. Из културе мишљења, постфилозофија израња као деконструктивистичка политичка брига, као деконструктивистичка брижност политике.

Током последњих неколико деценија, постфилозоф Ненад Даковић, који тврди да је постфилозофија „успон међу грађанима“, један је од ретких (филозофа) у Србији који су снажно и одговорно испољавали грађанску политичку свест и борили се против погубне баналности национализма. У тој и таквој тежачкој активности и одговорности, корен је Даковићевог (пост)филозофирања.