Filozof bez svojstava

Nekoliko puta u svojoj „Knjizi o postfilozofu“ (Službeni glasnik, 2009) Nenad Daković pominje Luiđija Pirandela. Postfilozofija još nije dobila svog Pirandela, kaže on.

Dok još ne znamo šta je to postfilozofija, znamo kakvog mislioca i pisca ona očekuje, i to je za početak dovoljno. Dakle, postfilozof od filozofije i preko filozofije čini ono što je Pirandelo učinio od dramske književnosti i pozorišta.

Danas se govori o postdramskom teatru, a na početku tog postdramskog procesa, u trajanju od skoro devet decenija, kao najblistavija figura stoji Pirandelo. Odavno je već primećeno da se u Pirandelovim komadima začinje teatar apsurda, a često se ističe da je kod istog pisca i Breht našao inspiraciju za svoje dijalektičko pozorište. Sve to može biti tačno, ali nije od krucijalne važnosti. Ono što je Pirandelo zapravo učinio jeste da je o tištećim problemima čoveka svog vremena, još uvek i našeg, progovorio načinom koji potpuno izražava osećanje tog tištanja, produbljujući njegovo razumevanje. Pirandelo je, kaže na jednom mestu uvek briljantni Jovan Hristić, jedini od modernih dramatičara ozbiljno govorio o tragičnosti savremenog čoveka.

Pirandelo je stvorio osobenu dramsku i pozorišnu formu, spojio je psihološko i ludičko, bulevarsko i avangardno, bufoneriju i tragediju, ali ključno je to da je on tom formom izumeo pozorišnu formulu za pretresanje egzistencijalnih problema koje zajednički osećamo. Često citirana Sartrova dramska rečenica „Pakao, to su drugi“, sasvim je pirandelovska, s tim što je Pirandelo još stroži od Sartra jer uviđa da je pakao u samom sopstvu i da sopstvo ne samo što je dinamično, nego je i pluralno i protivrečno, pakleno kontroverzno.

Mogli bismo, dakle, da zaključimo kako postfilozofija očekuje postfilozofa čije će mišljenje adekvatno izražavati zajedničko tištanje i iznedriti pitanje o slobodi u onom smislu koji jedva da naziremo, a koje će ukazati na dostojanstvo za kojim smo u traganju.

Filozofija je poimanje, stvaranje pojma i rad pojma, a postfilozofija, kako nagoveštava Daković, napušta pojam i u obzir uzima iskustvo – presno iskustvo, a ne pojam iskustva. Postfilozofija je filozofija koja je zbacila ontologiju, prethodno je prozrevši kao prikrivenu teologiju. Postfilozofija ne apstrahuje um čoveka, ona u vidu ima i čulnost i emocionalnost, čovekovo telo. Ona, kao dekonstrukcija platonizma u filozofiji, predstavlja filozofija s onu stranu filozofije, filozofiju bez pojma, u kojoj je postfilozof – filozof bez svojstava.

Kao postfilozof koji se odriče filozofskih insignija, Daković se i prema tekstu koji tka ne odnosi kao prema svetinji. Stoga, ne tako retko, u njegov tekst hrupe i članovi njegove porodice. Odjednom, dok čitamo o njegovoj recepciji Hajdegera, Deride ili Konstantinovića, o „postnečemu“, pozivu ili umiranju postfilozofa, Daković nas obaveštava da je s druge strane stola na kojem on piše ono što upravo čitamo njegova kći koja upravo doručkuje, ili nam pažnju obrati na svoju usnulu suprugu, koja je tu, u istoj prostoriji gde je i on.

Poput Pirandela koji je u svom prevratničkom komadu na pozornicu izveo šest lica jedne porodice da tu traži autora, i Daković na sličan način svojtu izvodi na scenu. Ali, dok Pirandelova lica postavljaju krucijalna pitanja o glumi i pozorištu, izvodeći pred nama prvi dekonstruktivistički čin u istoriji, Dakovićeva lica ne postavljaju filozofska ili postfilozofska pitanja. Njihovo prisustvo sasvim je uzgredno i nema nikakvu drugu svrhu do da, bez dubljih razloga, dočara sobni ambijent u kojem postfilozof postfilozofira. U rukopisnoj zaostavštini Roberta Muzila postoji i nekoliko rečenica u kojima on, govoreći o tome da će i sebe pominjati u predgovoru famoznog „Čoveka bez svojstava“, kaže i ovo: „Ipak se nadam da neću govoriti o nekoj privatnoj osobi, nego o javnom problemu.“ Kad govori o svojima, Daković govori o privatnim osobama, i to je, iako atraktivan, najslabiji momenat njegove knjige. Međutim, kad pominje sebe, svoje materijalne prilike i svoj društveni status, onda više ne govori o privatnoj osobi, nego o jednom javnom problemu.    

Celokupno nastojanje oko onoga što Daković naziva postfilozofijom izraz je prenapregnute volje da se u jednom neodgovornom vremenu fiolozofira odgovorno – stoga je postfilozofija nesavremeno razmatranje. Kao filozofija odgovornosti, odnosno kao odgovornost filozofije, postfilozofija odbacuje pojam jer on ograničava odgovornost i određuje nadležnost. Iz kulture mišljenja, postfilozofija izranja kao dekonstruktivistička politička briga, kao dekonstruktivistička brižnost politike.

Tokom poslednjih nekoliko decenija, postfilozof Nenad Daković, koji tvrdi da je postfilozofija „uspon među građanima“, jedan je od retkih (filozofa) u Srbiji koji su snažno i odgovorno ispoljavali građansku političku svest i borili se protiv pogubne banalnosti nacionalizma. U toj i takvoj težačkoj aktivnosti i odgovornosti, koren je Dakovićevog (post)filozofiranja.